Naša književnost

156 5 - И ___ "Књижевност

Некога лудог Перу из Нахије пожешке, који је зато остао нем ти сулудаст што је од рођења био глув, и кога је Милош зато, по особитој својој љубави к будалама, уза се водио, заболе у Пожаревцу (у месецу августу 1829 године) зуби; онда Милош заповеди те га опоје шпиртом, па му његов берберин с неколико момака на силу повади све: зубе, и зато, сиромах, онај дан умре и не отрезнив-_ ши се више. · -

Из овога: што је досад казано, види се очевидно да Милош нимало не уважава ни чест, ни срећу, ни живот других људи: но колико год за друге људе не мари и презире их, толико себе за већега и од других људи претежнијега држи. Он зацело мисли да

од њега нема на свету човека ни паметнијега, ни праведнијега, ни - милостивијега. Он би рад да сви људи њему чест чине, а сами да су без чести и чест њихова као и све остало од њега да зависи. "Зато су код њега највеће погрешке и кривице кад се ко правда или доводи узрске или доказатељства макар у чему; него се треба признати за онаквога као што он хоће, и молити му се за милост, или се тако правдати да човек себе још већма понзује а њега да подиже, као што на пр. секретар његов Аврам Петронијевић, 1829 године, нешто погреши у Видину, па кад га из Крагујевца стане у писму псовати и претити му, он отпише: „Господар зна да сам ја будала, и да само онда што паметно могу учинити кад сам пред њим, те ми он прстом показује...“ ___ -

Милошу је неисказано било мило кад је чуо да му је руски цар орден (св. Ане 1 реда) дао; али му је ава радост с тим покварена, што су и његовим секретарима, Авраму Петронијевићу и Цвјетку Рајовићу дати ордени (св. Владимира ТУ реда). Опет за Аврама којекако претварао се да му није толико тешко, јер он сам себе назива будалом; али за Цвјетка, који себе држи за паметна и за господина, саветовало се у Крагујевцу млого дана, а расписивато је готово по целој Србији како ће се спрдњу с њим збијати кад дође из Русије. Мени је о том писао Милош под-28 јануара 1831 године између осталога ово: „Ништа друго, разве на миру чекати га; а кад дође, онда ваља свима великашима тог основоположенија држати се: да га нико нит за Петербург, нити за што друго, што би се његови посолства касало, не испитива, већ да му се сасвим ладни