Naša književnost

158 5 Књижевност

Истина да је хаљине свакојаке слободно носити свакоме, као н оружје осим сабаља (које, осим њега и онога коме он допусти, нико други носити не сме); али опет кад се на коме види врло лепа и скупа хаљина, често се псује и спомиње, 'а једнога момка у Пожаревцу мало није избио што је замотао око главе белу чалму, какову је он сам онда носио. Кола лепа, налик на његова, до данас

не сме нико осим његове браће имати; зато се најбогатији људи |

возе на простим тарницама. Године 1829 наручи Милета Радо јковић, један од првих чиновника и најбогатијих људи у Србији, из Земуна проста откривена кола, само што су мало лепше начињена од обичних сеоских тарница; но кад Милош та кола опази, он рекне Милети у очи: „Шта ће теби така колар Теби да су кола на којима се можеш и возити и жито у воденицу слати.“ Милета му одговори: „Право велиш, Господару; ја нисам ни хтео оваква кола, него ме није- разумео онај коме сам наручио.“ Кад Милета тако кола остави, онда их узме Милош за себе. — Њему је управо жао кад види да је кбме иоле што добро, макар било у стварима које се њега нимало не тичу. Познато је како је на господским интовима место кочијашко приковато горе за интов, па се и оно љуља с интовом заједно; но Милош, ако такови интов добије, одмах дозове коваче, те кочијашево место скину одозго и прибију доле на осовини, говорећи: „Зашто да кочијаш седи више мене, и да се и он љуља као и ја“ –

ВУК КАРАЏИЋ