Naša književnost

Вуков - живот , 163

његове незгодне нарави, тек Југовић буде отпуштен из Сов јета, али остане у Београду. Вук, наравно, није знао за његове везе с Аустријом. Он је волео Југовића као првога озбиљнијег учитеља, па му је и споменик подигао описавши му живот.

Југовић је ускоро после отпуштања из Совјета постао наставник кад је отворена Велика школа, у коју је и Вук ступио као ученик. „Дошавши једном на дућан.. . ненога Јова Лутора... нађем на ћепенку повелику гомилу књига и с радошћу похитам да их

прегледам кад тамо али српске нема ниједне, него све њемачке и

латинске“, — прича Вук. Трговац му их поклони и он их однесе Југовићу, те стане с њим једну приповетку читати и тако учити немачки. Међу овим књигама била је и једна Историја света коју Југовић почне преводити на српски. „Што би тако. до подне превео, оно: би послије подне, особито увече, мени читао.. . па ако гдје што не бих разумио, оно би ми тумачио.“ =

У Југовићеву друштву и у Великој школи Вук је почео стицати право знање. Али ујесен 1809 кад је ваљало слушати другу годину Велике школе, Вукова болест, дотада притајена, изби свом снагом. „Прво су га болеле и руке џи ноге, — вели Срезњевски, затим га је почела нарочито болети лева нога, тако да му је напослетку чашица у колену прирасла за кост, те се нога није могла мицати.“ Лечење по бањама није му помогло и Вук целога века оста сакат. „Са својом штулом нисам могао мислити на коња и на рат, — казивао је доцније Вук, — те сам морао, хтео не хтео, навикавати колико вам могао, на седење код куће. Да нисам имао штуле, можда бих погинуо од Турака као многи моји врсници, а моја штула ме је нагнала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем оно што сам чуо и видео.“

Ујесен 1810 Вук се на штули вратио у Београд и постао учитељ у основној школи, али је ускоро послат у Крајину. Тамо је вршио разне чиновничке и државне послове, а пред пропаст био је придодат хајдук-Вељку као нека врста саветника или комесара. Хајдук-Вељко био је нека мешавина витеза и хајдука; с великим манама, али и врлинама. Вук се с њим присно спријатељио и доцније ће с пуно љубави описати његов живот у једној малој биографији која је образац како се пишу такве ствари.

Кад су Турци навалили на Крајину, Вук пође у Пореч по муницију, али Вељко утом погине, а Турци почну продирати и са те стране ка Београду. Чујући да вође беже, Вук и сам пређе у Аустрију .