Naša književnost

ВУК, РЕФОРМАТОР

Тешко је данашњем човеку потпуно сагледати и оценити новину и необичност Вуковог потхвата, револуционарни карактер његов, па према томе, тешко је схвапити данас и отпор на који је тај потхват дуго времена наилазио у тадашњем јавном животу и борбу каја је била потребна за његово извршење. -

Откуд потиче та тешкоћа» Многе су околности узрок томе. Пре свега, Вук је један од ових реформатора којима је било суђено да још за живота виде готово у потпуности триумф својих иде ја. То је великој и занимљивој драми Вуковог живота дало онај „сребан завршетак“ који је својим блеском прикрио и ублажио многу оштрину пионирских, борбених година. Затим, Вук је својом упорном и непоколебљивом борбом тукао противнике до потпуног уништења, а својим дугим животом чак их (и физички надживео. И на крају, све што је остало, људи и установе, изгубило се у општем признавању Вуковог дела и једногласном слављењу његове лизности. (Ревноет коју су у том ови показивали могла се, по свом интензитету, упоредити само са оштрином са којом су га гонили за првих тридесет година његовог деловања.) Тако се, на крају, све што је било Вуково, мисао и дело, живот и борба, завршило у свеопштој „глорији“, без сенке сумње, без трага порицања. И прво што су од Вука угледали нараштаји пред којима се тада отварала писменост били су тај сјај и та слава, сад већ готово без сенке поговора. а

У октобру месецу 1897 године српска влада пренела је на свечан начин Вукове посмртне остатке из Беча у Београд. Тада је Београд видео незапамћену свечаност; кров Београд је пронесен Вуков мртвачки ковчег у пратњи чланова владе, свих високих во јних и цивилних функционера, уз јеку црквених звана и појање педесет свештевика са митрополитом Михаилом на челу, укратко: уз уче шће целе оне друштвене нерархије која се некад, по Његошевим