Naša književnost

Вух, реформатор - 179

речима, била „ополчила“ на Вука и његову реформу. То је била као нека симболична и коначна консакрација. Али већ много пре. тога држава и црква ли сви друштвени редови и установе примили су, као неминовност, Вукове идеје и узели у своје руке њихову примену и увођење у живот.

Тако се десило да је у очима доцнијих нараштаја у доброј мери избледела она мучна и трновита страна Вуковог живота а са њом и много типично револуционарно обележје његовог дела и његсве борбе.

Тако се с временом, бар за нашег просечног интелигента, изгубило у позадини оно што је било највише бунтовно, опоро и опасно у Вуковом делу. И по начелу, да конац дело краси и да је све добро што добро сврши, и наш школован човек је у извесној мери навикао да на Вуково дело гледа као на додуше дуг и напоран, али академски и благополучан труд, а на Вука каб на угледног и опште поштованог човека седих, дугачких бркова, у црном“ реденголу, са високим оковратником, са миниатурама С раниу одликовања, као на срећног „оца новије српске књижевности“ који у безбројним сликама и споменицима бди над нашим језиком и нашом књижевношћу. Интелигент се додуше сећа из гимназије понешто о борби за дебело и танко јер, о потуцању и сиротовању, о „Утуку“ и утуцима Јована Хаџића, али му то у историјској перспективи и у поређењу са тешкоћама његовог времена изгледа све ублажено и безазлено.

Тај еуфорички тон владао је донекле и у нашој историји књижевности. Тек Скерлић је, констатујући да Вук „није био кабинетски научник који би се задовољио да износи сво је теорије и да остави времену да им оно извојује победу“, извео 5 чак: „Караџић је имао борбени дух свих великих рушилаца“. Љуба Стојановић је у ОРО монографији рекао за Вука да је „чедо српске револуције“, а Белић је 1987 г, утврдио да је Вук „револуционар који се ухватио у коштац не само са конзервативним поколењем, које је било за ХУШ век у ХЛХ као што је био Сава Текелија, него је кидао и са свима онима који су пристајали на еволутивни карактер реформе.“

Новину и смелост Вуковог потхвата није лако ни једноставно у потпуности оценити из данашње перспективе.

Године 1789 млади српски научник и преводилац И аттрЕл Јанковић тврди у уводу једне своје књиге да му танко и дебело