Naša književnost

Вух, реформатор ___ 181

та милиони душа говоре.) А његови противници» Њих је још тридесет година после Вукове смрти означио обазриви М. Ђ. Милићевић; по његовим речима, то су били „ондашњи научници, ондашњи власници, сндашњи имаћници у Народу Српском“. А Магарашевић је, у току борбе, означио овако Вукове главне противнике: „То.је поповина луда и лажљива адвокација... = Ове су класе у вароши најглавније, за овима се и други воде.“

Ето, то су две зараћене стране у тој великој и неравној борби, У том истинском „рату за српски језик и правопис“. То је био заиста прави, дугогодишњи рат у ком је било, као у сваком рату, победа и пораза, јунаштава и издаја, хераја и страдалника, плашљиваца и пребега. –- Е

Седам великих свезака Вукове преписке пружају често кључ за боље разумевање живота и дела тога рођеног реформатора и његове у основи својој дубоко социјалне борбе. У Вуковим односима са безбројним и разноликим личностима са којима га је његсва педесетогодишња борба доводила у додир, може најбоље да се види колико је Вук био човек новине и борбе, један од оних људи за које се заиста може рећи: рах ео у!уепје пшћа ега!“ (за његовог живота мира није било). Борба је била његов елеменат и он је њу тражио, јер је, као сваки реформатор, осећао да једино кроз борбу може доћи до остварења своје мисли. М та његова борбеност, то „гробијинство“ „зубатог“ Вука, била је оно што је највише одбијало једне људе од њега а привлачило друге; а логично је да је број потсњих за дуго времена био много мањи од броја првих. То је атварало око Вукове личности сталан вртлог од симпатија и заноса, идиосинкразија и мржња ко је данас није увек лако ни пратити ни разумети.

Круг Вукове преписке, која је испунила већу половину ХЈХ века, ишао је од Москве до Њујорка и од Лајпцига до Цетиња, а у нашем свету може се казати, да је обухватио све истакнути је и акиивније личности тога времена, рачунајући ту и многе Хрвате и Словенце. Кроз чудни калеидоскоп те преписке ми видимо рађање једне идеје, њено развијање и све њене дуге и променљиве борбе са силом и егоизмом заинтересованих, конзервативних друштвених група, са „деспотическим незнањем“ маса, са страшном и упорном окорелошћу утврђених навика и читавим низом освештаних традиција и устансва. ИМ те борбе нису вођене само на страницама новина, књига и часописа ни на седницама учених друштава (то је био њихов видљиви и признавани део),