Naša književnost

186 - - "Књижевност

Или: „Ортографију би вашу узео, ал ево жалости! Моле, савјетују, прете да вашом не пишем. Што ћуг Просвијетли ми боже памет! Ја се још све једнако колебам; рад би вашом писати, и одважим се, а после се побојим за хљеб! Та зашто јачи од мене неће за Вама да пођу!“

У Преписци има доста оваквих примера који показују како је тешко било бити вуковац, а како тек Вук. Познавајући људску. природу и знајући добро шта је борба за разумну и напредну новину. Вук је знао да „није свачије испод села пјевати“, он је разумео да мора бити људи који ће застати пред запрекама и о про тив свога сопственога увјеренија уступити злоби и њасилију, разумео је слабости и колебања, али се никад није дао од њих поколебати. А колебали су се понекад и најјачи.

На латинску јоту била је толика повика да је и сам Ђура Даничић долазио на мисао да се попусти, не у суштини него у форми, тј. да се уместо озлоглашеног ј узме слово нешто друкчије по облику. Противан, као увек, сваком попуштању, већ остарели Вук му на то одговара: „Ти тако млад и здрав па се уплаши; гледај мене стара и даката с 1 5ом ногом, и с том већ напола у гробу, па се ипак не плашим.

Ето, по тој суштинској неполустљивости, по том одлучном отклањању сваког „средњег пута“, сваке помисли о мирењу по цену попуштања, по П0 вери да попуштање у таквим пословима не може помоћи „ствари“, а, може користити противнику, по томе је Вук револуционар, члан оне велике (не бројем велике) породице реформатора и откривача нових путева и нових светова.

Иво АНДРИЋ