Naša književnost

Девет песама о нама 193

Из кречом посутих очних дупљи Кроз ледину гледамо травом. Младићи бледе, од смрти — шупљи Под још несмрсканом главом. Уши су наше дубоко у земљи, Најтање ми чујемо звуке:

О живот гњеца и љубав мемли И смрт већ пере руке. Но ми већ знамо што ви још не знате, Ми слушамо шапат који ви не слушате: Суве усне сенки, сени непознате. О ми сад знамо што још нико не зна И видимо како из крвавог бездна Расте светла барка што по крви весла.

Речи нова, буди, буди барутана Што ће разуздати страст у свако ] ствари, Расковник, који спира бол с крвавог дана, Еј, да се ко никад на свету другари. Да рудариш срцем. Напред, пешадије. Најбољи је онај који гони највише. Другови, младићи, од данас се смије Да се грли више него што се дише. То је час кад ветар, ветар русих крести Дува с кровињара, пљетара и кљора И гони брод: брате, почни провом јести Кров звездани, жито из амбара мора. Час, кад вук љубави, на ланцу ужаса. Између два пса, два аветна чувара, Премлаћен, и ко ви, модри до дна гласа, Шири руке ко да тамнице обара. Ово је час задњи, што ће први с ране

7 Банути међ вас који трзате ноже, Јер у себе више не може да стане Нико. Сви шикљају из пробите коже. Ви сте — у дан ропца — ура жељна здравља, Жудња за променом од закона цвећа До белине људи, да се не понавља Вешање о грање кривога дрвећа.