Naša književnost

194

Књижевност

Где су сад гоничи што су дим терали,

"У име оца отели вам круха,

Крвили све руке, а сами остали

И глатког ока и чистога рухаг

Где ли су да чују како се бол шири

И откида главе и котрља круне

Као немир у оном који се не мири | | И буна у онима који се буне.

ЗНАШ ЦРН ВАЛ...

Знаш црн вал непријатеља кад велики навали, А дном титња реч друг још тако много маленаг Од тад смо за мач порасли, душом се раскрупњали: Гроб до гроба — рабоши пута борбена. На врх живота се дигли, о Симела Шолаја!

Буно, на правду преврни времена дозрела,

На колоне црне удри, срце преко бескраја, Умирит се не да љубичица бела.

Русија сестри послала: „не бојте се више, мила“ Србија њој: „лепото, ми се ни бојали нисмо“. Потписала је Козару крвљу и својих жила

У борбу из борбе шаљући то писмо.

Прерасли мртви и живи све речи свог језика

За цео пут преваљен, за цео пут преваљен.

Друг с пуним зенама пао на прса видика

У борцима живим сјај је непрежаљен.

Сва смрт разрешити неће слободом што је венчано У градове ће сићи низ планинске плећине

Мртви и живи са песмама, са цвећем, свечано Јунаштво долази ко дан што не гине.

ДЕВОЈКА ПРЕД ТРЕШЊОМ

Очи му црње за ноћ повећану, А усне — ко верност — непрорезане.

" Зашто је наго главу у страну

Ко кад би прошо испод гранег