Naša književnost

Девет песама о нама 195

Друг сломљен теретом што се не види Низ трешњу виси од латица бео.

" Зашто цвет трешњин ко удар бриди Кад је тај страшни цвет волео2

Сузо, звездо црна већа од света И од девојки које тугу носе, Зашто сенице и детлићи слете И одлете из цвећа косе2

Румени мој плоде, још више бледи, Сузу хладнију од тво Је слабине, Једну ми сузу за руку доведи. Преломљен лежи штап судбине.

Он виси низ трешњу, а цвет је увео, Врат сломљен под тегом што се не ВИДИ. Он је и шуму страшно волео...

Девојко, у шуму отиди.

Отиди, девојко, преко кланаца

До брега где пушке светле ко дани И кроз беочуг црних ланаца

У тужно срце сву смрт израни.

СУЖАЊ ПОРОБЉЕНОЈ ДОМОВИНИ:

О да ми је лећи размахнут по теби Са по једним ребром на свако ј граници С лицем врх кровова, с оком у колеби, Са срцем-јабуком у свако ј тамници, Да ти љубим очи од сенки подбуле

· Пред вратима где се гасе бакље сјајне. О срца, да ли су само негве чуле Шапат зибан тихим валовима та јнер

О луђе се воле ове тамне уре, Те хумке у ланцу све до главе русе, Дан коме се сенке у крви јежуре,