Naša književnost

196 : - _ Књижевност

Тај видик до грла ухваћен у кљусе. Страсније се воли крхкост различака Мојим, мојим стасом ледине немоје, Где се сестре црне ко руб пламичака И дан згажен труне, разбијен на двоје.

О да је крв лити, капи крви мале

Шум вала и лити усница још већих

Ватре, ватре — пчеле, чије груди пале

Барут уснатица, грмећих, грмећих,

Да грунем из ћутње пламена језика

Пробилог из ланца који ми речи веза

И дигнем, поља стеона од урлика _ Крилима гранулим из прслог кавеза. т

ЖИВ СИ И УДАРНИЦИ. ..

„Борба“ је јавила јула 1947 да је зидар Турчић за два сата рада пребацио дневну норму.

· Жив си и ударници уз осмех широк ко ружа Са свих ти радилишта пружају стврдле руке, Као што Петолетки друг Турчић зид брз пружа, У „Борби“ — задихан осмех, пегав од жбуке. „Борбу“ — не добијаш» Компресором песме век плоче Пробиј. Живети је: Зидај ко што се борило! А срце тог смисла — песма, мој бели другар што ће Пронети до дубине сат радни ко светлило, Ту песму ко што дишем, ко што се враћају ласте, Као што је обиље устало против глади. Србија новаторски све брже под кров расте, Као што смо живи, као што смо млади.

Не можеш смрт дозвати у земљу ко ова што је. Срећа часове даје, зидамо загрљаје.

Отвориш зори очи — све су пароле твоје. Сто векова столетних век данашњи траје.

У творнице је радост лавином ружа продрла