Naša književnost

Девет песама о нама 197

И викнула болу: Стрм с њиме! А смрти: — Доле! Ако су некад ланци хватали душе за грла,

_ Сад се веселе звезде што радне људе воле. Говорим ко што се смејем мраку дигнутом с вида, Ко што се поносим другом који за сат угради Дах целог дана у стас све дражег ми зида,

Као што смо живи, као што смо млади.

Сваким смо замахом млађи и већи од сво је плиме. За нас и сунце сија и песме су и кише.

Наше се мисли с угљем кроз нове димњаке диме Да се све норме среће љубављу превише:

Пишем на ти с народом ко дело и речи родне,

На ти са чином њиве низ присоје понеле,

На ти ко што слободи говорим речи слободне, На ти са слободом кроз све три њене смене.

На ти смо с гргдовима, на ти са женама, на ти „С нежношћу, на ти ко чекић и рука што ради Са земљом.мојом, на љубав с њом, на — све дати Као што смо живи, као што смо млади.

НА ТИ ПЛАНИНО... ·

На ти планино тврда

Као хлеб неукротивих дана

У фишеклији слободе,

На ти зелена, бела, црвена брда, Подбијених табана

Маршем кроз недоходе

Реске смрти. На ти, кото крвава, „С главом у завоју после судара Наших и њиних чета,

На ти, Крајино, и под небом нагорелим Као црна застава,

Налетом другара

Отета.

На ти провидна грла извора С хиљаду бистрих секутића под језиком тока,

#