Naša književnost
Р 243.
Хроника
кроз највеће напоје и кроз своју живу уметничку фантазију, она постиже. на својој стваралачкој линији, озбиљне и позитивне резултате.
Душановић, коме је додељена улога касвије него осталим глумцима, није имао као претседник општине Арса, ни довољно снаге, ни ауторитета. Арса би морао бити као нека врста антитезе Коштани. Она — безбрижност, погзија, слобода; он — забринути ауторитет, проза, претставник нове власти, закон.
Стојан, у интернацији Бранивоја Ђорђевића, остао је сав у спољном гесту. Борђевићев „Стојан није имао, на почетку, у довољној мери младалачког жара, а на крају, у моментима кризе, када упућује поздрав мајци:
· „Беше моје!“, није успео да изрази непосредне акценте безнадежног очафења. Ђорђевић би морао да обрати пажњу на своју већ шаолонизирану гестикулацију.
Тода Арсеновић створила је од епизодне роле старе циганке живу и живописку личност. Њена игра имала је сочног колорита, а њено певање. које није школско, било је у пуној сагласности са атмосфером коју је писац хтео да дочара. У последњем чину, међутим, у крику Арсеновићке било је, на жалост, позоришне патетике.
Љубица Ковић, која би морала да поведе више рачуну 0 дикцаји. дала је улогу Стане са искреношћу и топлом осећајношћу
Нада Касапић ни гестом, ни изговором, ни као појава није била у духу Бориног комада. Њој је погрешно додељена улога Васке.
Магди (Јелка Вујић) и Марку (Веља Бошковић) редитељ је избрисао у другом чину један део текста, који свакако не би много користио развоју драмске радње, али би допунио слику ропског односа чивчија према господару. –
Власта Антоновић, у улози циганина Гркљана, и Сима Илић, као По– леција, прелазили су, без потребе, у карикирања.
Беложански, у жељи за допадањем, дго је Станксвићевој „Коштани“, нарочито у претпоследњој сцени, богат, сладак и шарен оквир, који би више одговграо Ћоровићевом севдалисању, него тешком Боринсм „карасевдаху“ и болној тратедији, у којој је писац, с дубоким песничким ре– ализмом, зажалио за оним узвишеним и људским у човеку што пропада и постаје наказно под дејством опаких друштвених односа.
О Бори Сљтанковићу, великом српском реалисти, морало Си се опширно писати.
Питање режије његових комада остаје отворено. На овоме месту набачено је само неколико 'утиаска, асоцијација и сугестија, овлаш назначених, о којима је требало дискутовати много (раније, пре постављања „Кошлане“. Јер, ,„Кошт:на“ скоро пола столећа тражи редитеља.
МИЛАН ДЕДИНАН
|
ићи о Бао квук .:о «Алана днје
4.
оживе лака Мо
~“
аи је