Naša književnost

Случај Керошевића 365

Као да је ту крај, заћутао је, загњурио лице у руке и потонуо у мрачне мисли. Сад се ријечи циједе лагано као последње капи крви, скупе и тешке и пуне грозних слика. у

— Два мјесеца је село издржавало војску, а много тежи од

"војске био је онај орјунашки олош. Проваљивало је то ноћу у куће, .

тукло и мучило, пекло и јело. Све што је мушко изнад 15 година, ако се није добро сакрило у шуму или испод земље или побјегло далеким рођацима у друго мјесто — одвођено је у војни логор у Тузли, Жене су срамотили; пљачка, одношење — то се већ зна. Један за другим умирали су наши људи под батином. Осамнаест умрије за три дана, деветнаести Туњо Гргић — кундаком су му разбили лобању, а онда га однијели у болницу. Двадесети је требало да будем ја, али на други начин — изабрали су ме као погодног за вјешала...

Занесени, нијесмо ни примијетили како вијавица престаје, а олакшани облаци дижу се и пењу у вис, смањени и искидани. У њиховим пукотинама, у дубоким пропјепима ведрине, показују сен кестају ситне и жмиркаве зимске звијезде. Облаци су позади осви: јетљени мјесечином, жуто свијетло се циједи кроз њих и од тога постаје сасвим видно на хусинским брежуљцима. Само се куће не виде — укривене су по баштама, раштркане и утишане. Одавно су сва њихова врата закључана и сва свијетла погашена и само пој пјетлова, пробуђен у даљини, казује. да простор под Беговим Брдом није мртав ни пуст као што изгледа.

— Биће ведрине — каже Керошевић и, сједећи на плоту, десном руком трља једно, а затим друга кољено. — И то ће велика студен да наступи, ако ме зглобови не варају. Гле, а ти си се, друже, и прије ње смрзо. Хајде, запричали смо се као бабе, а обућа нам се већ мрзне на ногама. ~

Сад снијег шкрипи пун ледених кристала и прши испод ногу као пепео, Вратница се једва отвара завејана високим сметом. Стаза преко дворишта више се не познаје. Тутњећи промрзлом обућом — успињемо се уз шкрипаве дрвене степенице. У малој топлој соСици, крај разбоја и кревета прекривеног шареним ирамчетом, окријепили смо се шљивовицом и босанском кавурмом.

Трљајући помодреле зглобове пуне робијашке реуме, машући повремено чворнатим рударским рукама и присјећајући се тачно датума и имена, ту ми је Керошевић испричао крај свог „случаја“.

— Тридесетог децембра 1920, одвели су мене са још седамдесет другова у Тузлу. Били су ми везали руке на леђа, по грудима

4

у

Мања Вл а

Јарка

М

(аи НЗ

а

4 б ЈЕ 3 пива мн апр у за

У ти

а пе

а ар ЧИ АС

»

Ра Еви

Це => па х зви ананас и 3 је и