Naša književnost

366 Књижевност

излијепили слике Лењина и Стаљина, на главу ми ставили црвену капу да што страшније изгледам. Онда су ме тукли и због те кап= и због Лењина — био сам крвав до пета.

У логору и затворима тузланским било је тада око седам стотина затвореника: све оне рударске породице, пекари и радници из вароши (што су им давали хљеба), неки чиновници из Сарајева = отсвуд — когод је скупљао прилоге, когод је рекао лијепу реч за нас. Тјескоба, давеж и мука и оне полициске псине, лажаве, злобне и крадљиве — притисле народ као болешчина.

На примјер, чудан се ту случај десио у породици рудара Жељезника из Словеније. Имао је десеторо дјеце, а оптужили га за убиство жандарма Рељића. Он у једном затвору, жена с дјецом у другом, У то дође неки од оних полициских паса, онако злобно, намине се и каже да је Жељезник већ погубљен. Тога часа полудјела је Жељезникова ћерка, мала дјевојчица, и замисли, — неколико мјесеци касније, кад га је живог видјела, моментано оздравила.

Значи, и лудило је ту било заступљено, а и све друге муке. Уопште, каже се да су људи меки, слаби и слично. Не, кад се само сјетим шта се тада преживјело — друже мој, тврђи смо ми од свега што живи на свијету. Свака част раднику и рудару — тврђи је тај од камена!

Најзад почеше да пуштају. Оптужница подигнута на 360 људи, а онда опет циједе, смањују. Судија, неки Штробл, један од ријетких (увијек се за нас тражило најгоре и — нашло се). Ћосав, сив, рибљих очију, спљоштена чела, швапска наказа. Но, ни ја се њему нијесам допао — дрзак сам му се учинио и тако, непокоран. Имао сам тек двадесет година; код куће остала незбринута жена, кћер, мајка, све. Од бриге нијесам ни могао бити покоран. Сем тога, млад човјек је обично искрен и поштен, не може да не рече онс што му је на срцу, нарочито кад мора да одговара таквом гаду.

Расрдио се Штробл на мене, почео да сикће: „Осудићу те, вели, на смрт!“ — „Бунцаш ти то, кажем, треба доказати, па да осудиш на смрт. Како да докажеш оно што није тачног То вала нико не може, па ни ти ! А и да је тачно, и да имаш доказе, пресуда се из риче на крају, а не на почетку суђења.“ Мислио сам, знаш, нијесмо у дванаестом вијеку, не може невиног човјека осудити. Послије сам видио — гдје год је капитализам ту је и заосталост, дивљаштво ни људождери. а

Прође четрнаест мјесеци од хапшења, обистини се Штроблова пријетња. Читају пресуду — смрт вјешањем и још питају — жалим

3" ма ДР А