Naša književnost

Хроника 401

лисходан регулатив. Он једини утиче на начин како се долази до новца. Спасоје Благојевић увек носи кривични законик У џепу. То му је ручна књига и служи му за упутства у живот. Па ипак и закон и његови тумачи и његови извршитељи само су оруђе у рукама неваљалства, силе“ јаче од закона, у рукама капитала, односно класе која га поседује. Нушић у „Покојнику“ даје следеће податке: рођени брат једнога министра, господин Ђурић ангажовао је „све своје искуство“, углед и везе за посао у који је Спасоје уложио кривоклеством наслеђену палату, а његов зет украдено научно име. Закључење тога посла донеће крупне милионе, међутим изненадном појавом Павла Марића, све се замршује и долази у пи– тање, јер он тражи своју кућу и обелодањује плагијат Спасојевог зета. Када би ту интервенисао закон, чвор би се лоше расплео упркос рођеном брату једног министра. Зато се у овом случају поступа непосредније: помоћу полиције, ујдурме и бруталног насиља одузимају име, држављанство, законска и грађанска права Павлу Марићу и терају га у изгнанство, у покојнике. Павле Марић је први муж госпође Рине, компањон Новаковићев, њега је наследио Спасоје Благојевић; њему је дужан Анта Милосављевић; њега је покрао Спасојев зет; у сваком од њих он доживљује разочарења, поЈединачно и укупно сви му наносе тешке неправде. Почетак комедије наговештава отпорнију или бар пркосну природу: „Зар се за љубав жене — каже Павле Марић — која вас је изневерила иде У смрт, Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако Јој успавате савест смејаће се вашој смрти... Сви смо ми слаби, али не дотле да тим ћудима жртвујемо свој живот, То само малодушни чине а ми то не смемо бити Зар се у случају буре бродоломник мирно предаје таласимаг“ Али већ следећи корак Павла Ма. рића даје темељно објашњење његове улоге: „Б ојим се, бојим се . истине; није ли зар боље побећи од истине.. Бојим се да у овом тренутку не донесем пренагљену одлуку. Да ми је да се осамим, повучем, да размислим.. Немам засад јасне намере, али ссећам потребу да се уклоним, да се удаљим, да преболим.“ Он је томе доследан и кад се вратио у Београд, он и тада наглашава да је дошао при– времено: „Ја сам само желео да избегнем јавни скандал... Мислио сам да уредим ствар са руковањем мојим имањем, да уредим још неке односе па да се вратим. Он би то и учинио, али Спасојевољодупирање да му преда имање и сва недела која су учињена према њему и „мртвом“ и живом, гони га да се хвата у коштац. Он се обраћа закону и тражи од њега правду за себе, казну за кривце. На последњем састанку с Благојевићем и компанијом њега деморалише „ толико неваљалство“, он довикује да не заслужују ни да се пљуне на њих. Неочекивана за њега, појава полиције разбија и последње уздање у неко друштвено упориште. Тамо где је очекивао правду (од државе, закона, суда) тамо дочекује још једно разочарење. Резигниран толи– ким лупештвом он се предаје без отпора и пристаје да оде у прогонство са лажним пасошом.

Инжињер Павле Марић поред редовног посла посветио се научном раду и све слободно време проводи у кабинету над рукописом, цртежима и књигама. Седам година рада има за собом стварајући научно дело коме је „пришао са далеко више хуманистичког ентузијазма него пословних амби-– ција. Пошто у својој професији није само послован човек, него много више

= Б ј У у 4