Naša književnost

7. ж Њч ~ ај! њи А > ЈУ МА и ин,

рт Илу А АИ ПУКИ 23 Мар 5 |

568 У Књижевност

чује доле шкрипу вратница и гласове. Погледа једним оком само ин. одмах види шта је. Његов ага Ибрага, сарач, дошао са четири коња и једним момком да оберг своју половину шљива. Симан га је пустио да му приђе посве близу, правећи се да га не чује и не види.

— Добро јутро, Симане. Е

— Добро и јест, — каже Симан, а не устаје пред агом.

Ибрага пређе руком преко очију. Као да се свет из темеља заљуљао. Придржа се за једну шљиву.

Гледа Ибргга тога дрског човека који мимо сваког реда и обичаја лежи и не диже се пред њим, не верује рођеним очима и не може да се начуди колики је кмет кад није згрчен ни понизан, него кад се опусти и рашири у својој нуној снази и величини.

Дуго је гледао МИбрага то што се није видело ни запамтило од кад су аге аге и кметови кметови. Испод мирне маске „душевног агс“ у њему је све кувало од сопственичког беса и повређеног агинског поноса, али су га страх и обзир обуздавали, јер кмет је очигледно решен на зло, а времена су тешка и несигурна. И Ибрага се прибрао и сео.

— Ја дошб да ово шљива, што је моје, смирим, — каже ага муклим гласом.

— Ниси морб долазити. Шљиве су мирне, а колико их буде требало смиривати, умијем их и ја смирити. |

Заметну се необична препирка. Симан се напола придигао, али

само зато да. би могао аги у очи да скреше оно што ни сам није помишљао да би смео да му каже. ; Имао је он раније, и често, оних тренутака огорченог маштања и разговора са самим собом, негде на друму или на њиви, кад је уз једва приметне покрете руку и главе шапутао полугласно све оно што би сваки кмет казао аги кад би се нешто десиле чудо и кад бп одједном аге престале бити аге, а кметови постали господари на својој земљи. (То су ти тренутци дрског а безопасног и печујног гунЂања у којима сваки потлачени олакшава срцу и маштањем заслаћује свакидашњу муку једнолићног живота). Да, имао је тих тренутака, али ни у њима није налазио овакве и овако крупне, смелс речи. Хиљаде и хиљаде таквих усамљених и нечујних бунтовних разговора из прошлости сад су се слиле као хиљаде поточића у једну једину громку бујицу речи. И Симан говори.

Под њим топла септембарска земља, над њим се савиле гране од рода модрих шљива, а кроз њих се назире небо са дубоком, светлијом модрином и танка белина памучастих облака. Уста му пуна

4