Naša književnost

558 Књижевност

усвојила лењинистички принцип партијности литературе и умјетности, принцип који је не састоји „само у томе што за социјалистички пролетаријат“ књижевна и умјетничка дјелатност „не може бити средство богаћења појединаца или група, него што она уопште но може бити ствар појединаца, независно од опште пролетерске ствари“, што она „мора постати дио опште пролетерске ствари“ (Лењин).

Али Комунистичка партија Југославије јен овај лењинистички принцип почела стварно да усваја и претвара у праксу тек десети више година послије свог оснивања. Прије тога, партиска руководства и партиски органи нису се скоро уопште бавили питањима књимевности и умјетности — ни с теориске, ни с организационо-практичне стране. Партија се није старала да одгаји своју социјалистичку књижевност и умјетност, своје партиске књижевнике и умјетнике. Она се није много трудила да придобије на своју страну познате грађанске културне раднике, и да оне који су јој евентуално прилазили, — преваспита и као људе и као умјетнике. Партија није имала својих властитих књижевних и умјетничких часописа. Партиска политичка и синдикална штампа доносила је као књижевне и умјетничке прилоге или радове случајних и залудних дилетаната, или радове натуралиста, експресиониста, малограђанских бунтара-декадената, умртвљујући или трујући тако своју читалачку публику. Око 1933 године у Комунистичкој партији и око ње појављује се или активизира низ младих и старијих књижевника и умјетника, што дјелимично долази као плод активности појединих истакнутијих партијаца у већим градовима, а дјелимично као посљедица „литерарни“ зације“ великог дијела политичке и социјалне активности под шестојануарском манархо-фашистичком диктатуром. Али тек од 1937 године, од образовања новог Централног комитета КИЈ, с другом Титом као генералним секретаром, побеђује — у теорији и свакодневној пракси —- лењинистички принцип партијности литературе и умјетности. Партија покреће своје књижевне и умјетничке часописе и своја издавачка предузећа, или осигурава свој уплив у низу других, напредних часописа и издавачких предузећа. У тим часописима и у својим илегалним или полулегалним политичким и синдикалним листовима она се бори за марксистичко-лењинистичко схватање умјетности, историје умјетности и умјетничке критике, бори се за основне принципе и за праксу социјалистичког реализма. Централни комитет улаже велике напоре да одгаји своје, партиске умјетнике и литерате, као и да придобије на своју страну што више истакнутих грађанских писаца и умјетника. Партија почиње борбу за правилно,