Naša književnost

„Живи леш“ је у драмској литератури једна од најпотреснијих трагедија човека који је у капиталистичком друштву сагледао истину и згрозио се над њом. Личност Феђе Протасова привлачила је велике драмске глумце због своје изванредно топле човечности и племенитости душе. Публика је у Феђи Протасову увек гледала и трагичног песника који је у идолу правде и истине доследан до највеће жртве. А дело „Живи леш" је исто тако оштра и протестна критика против лажи, површности и глупе схеме буржоаског правосуђа, против лицемерног морала буржоаског друштва, против деспотске, бруталне тираније цркве. Толстојев протест је и ту као и свугде пун страсти и гњева, и ту он показује како свирепа машина угњетачког буржоаског друштва уништава племените људске судбине, пуне љубави према животу. Но и ту тај веома емотиван и продоран протест није везан за отпор у борби, и ту је излаз у јеванђелским поукама одрицања борбе; у самилосном самоодрицању и свеопраштању Феђа Протасов се уклања из живота да ником не смета.

У делима Лава Толстоја, у романима, припонеткама, драмама,

стално се осећа тражење смисла живота, фанатичка оданост исти-

ни, увек отворен, ванредно смеон став против лажи, лицемерства 1 бесмислености живота, племићког и буржоаског друштва. „Толстојева критика — каже Лењин — одликује се таквом снагом осећања, таквом страшћу, убедљивошћу, свежином, искреношћу, неустрашивошћу у тежњи „да се дође до сржи", да се нађе прави узрок невољама маса, зато што та критика стварно одражава преокрет у погледима милиона сељака..." У народним масама, у пролетаријату припремала се револуција, и то историски' значајно доба родило је протесте Толстоја против власти царизма, дало је оштрину, сликовиту документованост, силину убедљивости његовој поражавајућој критици.

Толстој је тежио да и личним животом уђе у интимности и психологију дељака. Чернишевски је у приказу Толстојеве приповетке „Јутро једног спахије" констатовао: „Гроф Толстој са необичном вештином репродукује не само спољашње услове живота сељака исго, што је много важније, њихов поглед на ствари. Он уме да се уноси у душу сељака — његов сељак је необично веран својој природи, — у речима његовог сељака нема улепшавања, нема реторике, схватање сељака приказује гроф Толстој са оном истинитошћу и рељефношћу као и карактере наших војника... У сељачкој коли-