Naša književnost

. мања

Доситеј Обрадовић

сваки други памеган човек који је видео света и различне државе. Али оно што је карактеристично, то су извесне мисли које произилазе из Доситејевих и Старитмировићев модерних схватања државе и нарддности. „Нарочито и особито... препоручују (свакако они у Карловцима, тј. Стратимировић) да се бринете о приумноженију вашем. Кад је народ многочислен, никада се неће поарчити, а кад га је мало, ако ће како храбар и високославан бити, по времену пропада. Зато совјетују вам да све оне Турке, који нису војници, ... не изгоните и не протерујете из нашег отечества... Мирне трговце, занатлије, земљеделце, художнике, и свакога Турчина који сам по себи живи, и не жели владати над рајом, оставите да у својим домовима живе како и досад; само похожите их под ваше управленије ... и распрострањавајте међу њих ваш језик и ученије и књижевство, да тако по времену прелију се у вас, и приумноже језик ваш и државу.“ А на другом месту слично овоме помиње Бугаре: „Може бити да ће од наших (тј. аустриских Срба) тамо дезертирати; ако вам за те људе успишу, морате их повратити амо, иначе уврелили сте ову власт, а ви и тако можете вас приумножавати с Бугарима, који отуда из даљега к нами приопштавају се.“ Очевидно, Доситејева мисао о јединству јужнословенских народа, без 0об6зира на веру и име, долази џ у овом писму до израза, помешана с практичним саветима Стратимировића. Исто је тако у духу Доситејева учења и његов савет да они који не оду у војску, него остану код куће, „земљу делају, усугубе, и утрогубе, и десеторогубе свој труд и за оне који морају на војску ићи“, јер је „опредељеније свакога человјека на овоме свету труд“ (тј. рад).

После овога састанка са Стратимировићем, Доситеј креће у Влашку као тајни изасланик српски код заповедника руске војске која је продирала кроз румунске кнежевине. И о огом кораку он се свакако саветовао с митрополитом, а очевидно је да су му ту мисију поверили устаници приликом састанка у Смедереву.

_ Деветога децембра Доситеј се налази у Чакову, одакле упућује кратко писмо Совјету препоручујући своје нећаке Флорипе, „ако тамо дођу за какву своју трговину“; Доситеј их можда на тај вачин шаље с извесним усменим порукама и вестима Совјету. У другом, нешто допнијем писму својим пријатељима у Трсту он ломиње страх који је претрпео идући „преко стрмина покрај реке Олте,“ Али је најбоља потврда да је у то време ишао руској војсци у Влашку, писмо Константина Родофиникина, рускога агента У Београду, главном заповеднику руске војске у Подунављу, кнезу Прозоровском, од 15 јануара 1808, у коме Родофиникин каже о ДосиИ је „био прошле зиме у Букурешту и добио тамо духовни

СЕ У

Кад се има на уму да су у зиму 1806—1807 Руси одликовали сабљама Карађорђа и Миленка Стојковића, а златним крстом Доситеја, и да су то прва руска одликовања устаника, онда се може поуздано рећи да је Доситејева мисија морала бити значајна.

Ек