Naša književnost

г у

Ма ај а ИН

70 Књижевност

Најзад, у августу 1944, без спољне војне помоћи, партизани француских Унутрашњих снага потпуно су ослободили целокупну територију ограничену Лоаром, планинама Севена и шпанском границом, изузимајући неколико немачких утврђених логора у Атлантским пристаништима који су морали бити опседнути. Десетинама Хиљада партизана добровољно је ступило у реорганизовану француску војску и они су наставили рат на разним фронтовима до дефинитивног уништења немачке војске.

Када су и последњи међу нама били демобилисани, у току 1944 године, доживљаји и искушења кроз које смо заједно прошли беху изазвали у нама неодољиву потребу да се поново групишемо. Често смо се састајали као стари партизани и волели смо да се враћамо на успомене које су нам биле свима драге.

Приликом једног од тих братских састанака коме су присуствовали, поред главних учесника некадањег „позоришног кружока“, и неколико најбољих другова из борбе за ослобођење, одлучили смо да подузмемо једну културну акцију. Намеравали смо да образујемо једну нову позоришну групу, а како је школа подземне борбе пробудила смисао за социјалну борбу код оних младића који је раније нису имали установљено је да ће овај пут наша позоришна делатност бити одлучно усмерена у правцу народне позоришне културе. Да би добро обележили ту смерницу, одлучили смо да удружење назовемо „Позорница Жакуа“, тог покрајинског симбола револуционарног сељака, и поводећи се притом примером „Гласа Жакуа“, илегалног листа Комунистичке партије Перигора из доба борбе за слободу. За репертоар одлучисмо да користимо „Јакрдије и моралитете“ од Октава Мирбоа. „Интервју“ и „Скрупулозност“ две лакрдије у једном чину, подједнако снажне, од којих једна жигоше буржоаску штампу која распростире скандале, а друга пословни и каријеристички свет, биле су наша два прва остварена дела.

Да бисмо створили неки контраст са тим двема лакрдијама горког смеха, извукли смо из једне одличне француске збирке, „Позориште популарне традиције“ неколико кратких комада у једном чину: сажете драме из међународног фолклора, као на пример „Тридесетгодишњи рат“ (доживљаји војника који се најзад враћа своме дому где га нико не распознаје осим пса), а такође и „Зет“, једну басну која доводи на позорницу једног болешљивог и љубоморног феудалног племића, његову верну жену и каћиперну ћерку, у немогућној атмосфери Крсташког рата. Сматрали смо да су те теме опробане годинама, чак и вековима на вашарским покретним позориштима, даваним од стране генерација популарних глумаца пред генерацијама гледалаца исте категорије. Те теме, од којих су понеке искористили класични писци разних доба и земаља, имале су у свом безименом и концизном облику непосреднију моћ сугестије на публику из народа него што би то био случај са књижевним обра-

А «