Naša književnost

ДР . Ч

270

Углавном, сви Дијакови стихови остају неубједљиви, пјеснички необојени. Он не пјева, иако сликује; он прича, и то била на нимало занимљив начин. Због тога што не иде ни путем убједљивог дјеловања, ни путем умјетничког сликања, он допушта себи да прича о чему било, не водећи рачуна о томе да ли то оставља смешан утисак, да ли то дјелује и као реална и као умјетничка истина. Он дјеци претставља да су нашу борбу „започеле сјекире и виле“ (!), да је наше пролетерске заставе „борба топовима шивала“ (!), да „милиони милиона, то је, друже, васиона“ (!), да вук Вуја има „кул-

турну екиџу“ (!), да зечеви имају

„радне чете“ (!), итд. итд. Дијаков рјечник је штур и прозаичан, недостаје му пјеснички израз, не умије кроз умјетничко сликање износити ни лица, ни средину, ни осјећања. Ево још једног примјера за то: како слика нашу Армију —

„Милина је видјет: иду мушки, чврсто стоје цијеви пушки. Корак држе, један, два,

то је наша Армија.“

За догађаје из ослободилачке борбе, Дијак није нашао ни изблиза адеквагна изражајна средства. Покушаји да прикаже -допринос пионира тој борби, остали су умјетнички неуобличени, шематички дотакнути, прозво изнесени, неубедљиви и непјеснички. У другом дијелу збирке, у оцртавању живота у слободи, Дијак је починио грубе грешке, идејне и умјетничке. Он је схватио слободу као слободу кретања и рада вукова, зечева, шумских и домаћих животиња! То би, можда, требало да буде као нека симболика, али и таква симболика неминовно тражи свој оправдани смисао, а он у књизи није дат. Дјеца воле животињу, али ипак умију да праве разлику-између људи и животиња. Дијак. то губи из вида: њему је превасходно стало до шале. А да ли и та шала има смисла њега се то мало тиче:

=> „Не волим вјетрове кад око ушију вију и ко ђаци фијучу: фију, фију, фаи..ј..ууу. Смрзле ми се ноге кроз чарапе, па мислим на сунце и Арапе.“

И у одјељку „У слободи“ Дијак није успио да оствари и досљедно проведе своју поетску замисао. Она се губи у вицу, мање-више духовитом (чика Меда поздравља преко писма пионире и ословљава их са „грожђе моје слатко“), не изналазећи ни стварни садржај ни погодну форму. У његовим стиховима има помало дидактизма. Али је и та дилактична страна остала заташкана неумјесним хумором. Тим путем он се може приближити дјеци, али само тренутно, док их засмије, а послије им нема шта више пружити. Зато Владо Дијак треба да се озбиљно замисли над својим радом, да схвати да дјечја поезија мора имати умјетничку вриједност и правилну идејност, као и свака поезија, као и књижевност, као и умјетност уопште.

Дијак још нема ни довољно снаге ви довољно одговорности да буде дјечји пјесник. Уколико мисли да и даље ради на дјечјој поезији, он мора, прије свега, схватити прави смисао такве псезије; он јој мора прићи са далеко више спреме и знања, него што је показао у овој збирци; он мора свој таленат, који овдје није дошао до изражаја, него само погдјегдје оставио сумарне наговјештаје, правилније усмјерити, и пуније и свестраније развити. Од тога зависи да ли ће Владо Дијаккоји показује извесан песнички талент и смисао за дечју литературу, успети да напише бољу, кориснију и племенитију књигу него што су „Пионирске пјесме“

Илустрације за „Пионирске пјесме“ радио је академски сликар Ризах Штетић, који је сасвим поједноставио све ликове, скицирајући их овлашно, (тако да дјелују сасвим недограђено, хладно, умртвљено, чак и неукусно, као да је настојао да буду на истој висини са стиховима ове неуспјеле збирке.

Михаило Ражнатовић

ЗМАЈЕВЕ ДЕЧЈЕ. ПЕСМЕ НА СЛОБЕНАЧКОМ

Словенци више преводе са српског, него што ми преводимо са словеначког језика. Али то свакако још није довољно, ни с једне ни с друге стране. Тај посао треба наставити, не само с превођењем савремених наших