Naša književnost

писаца, него исто тако и са превођењем наших класика.

Алојзиј Градник је за протекле две године дао три крупнија превода наших писаца. Поред „Горског вијенца“ (1947), он је превео збирку приповедака „Српски реалисти“ (1948) и један избор Змајевих дечјих песама „Песми за отроке“ (Љубљана, Младинска књига, 1948, стр. 106 + 7).

Градникови преводи Змајевих дечјих песама су углавном успели, каткада и врло успели. Змај није тежак песник за превођење. Лакоћа и једноставност његова израза, јасност и разумљивост нарочито његове дечје поезије, присност и повезаност те поезије за свакодневни живот детета, за његове стварне потребе, то што чини једну од главних вредности ове поезије, све то као смисао, као идеја, за преводиоца не претставља никакве тешкоће. Али баш у томе и лежи опасност, опасност да преводилац, понесен том јасности и једноставности стиха, не оголи поетску материју песме и не пренесе је, на први поглед, верно, али без оне уметничке пуноће у којој су и садржина и облик песме нераздвојно, органски сливени у целину. Градник је тој опасности мање или више Уумакао скоро свуда. Али оно у чему није увек успео, или у чему је мање успео, то је да свуда дадне и ону мелоличност, звучност и лакоћу Змајеве речи, Змајевог стиха, ону инто-

· нацију и привлачност поетске речи, колико важну за дечју поезију уопште, толико карактеристичну ло Змајеве дечје песме. Тако на пр. из песме „Чворак“ (Шкорец) стихови

Вид'ли сте ме по сто пута али никад забринута“

у преводу

б јаћко угаеје узак сав. да ла Ке! тој обга2

не само да у потпуности не одговарају ни по своме смислу оригиналу, него су изгубили лакоћу ритма и звучност оригиналних стихова, а сугласничким завршецима стихови су добили један призвук који одудара од основне интонације ведрине и разиграности оригинала. Међутим, иако није увек успевао у тој ствари, на би се могло рећи да преводилац ни-

је о тој страни Змајеве поезије водио рачуна. Напротив. Каткад је ишао толико далеко за ритмом да Је, да би одржао тај тон, мењао оритинал, препевао га,да тако кажем. и гдегод је тако поступио,боље је Урадио. У извесном броју песама ов је то успевао да постигне и без удаљивања од оригинала, или са врло малим отступањем, на пр. „Пачија школа“ (Пачија шола):

Јесте'л чули, кумо,

— Верујте без шале Отвара се школа

За пачиће мале

сте Сић, Бојегг

— Ргам хаге7, ђгех зан боја се отрпа

ђо 2а гаске таје

У тим случајевима је превод целе песме и целих песама одржан на истој висини. Али каткада, поводећи се за чисто ритмичким токовима

песме преводилац је за рачун рит-.

ма и стиха морао жртвовати по коју тананију нијансу смисла, чиме то место у песми губи од своје лепоте. За пример ћемо узети опет стихове из песме „Чворак“.

Не знам певат баш на ноте, Да се топиш од милоте, Али певам брзо, лако

И кд ласта, кад цвргукне, И кб славуј кад промукне; И кб кос,

Ал' кроз нос

Из превода ћемо навести само по-

/ следња два стиха

ап Ко Ко, зког п25

где је изостављено оно али, чиме се мења смисао стиха и губи она шаљива, враголанска нота песме.

Таквих испуштања и мањих омашака има и у другим песмама. У познатој песми „Гаша“ (у преводу „Ребег ) општи карактер „наравоученија“ поуке која се даје на крају (Тешко сваком итд.) ослабљен је тиме што је место сваком казано њему и што је у последњем стиху реч незнање замењена речју леност (!епођа).