Naša književnost

Бранко Ћопић: Страшни дан 309

цу, изазивајући код сваког пролазника претпоставку да је тај шињел скинут баш с овога огољеног и кусог дугајлије. Те кратке тревутке затишја Војко је искористио да се домисли зашто ли су ова двојица потегли чак од Петровца овамо к њему у Дрвар.

— Со Со ће бити, вјере ми!

Толико пута, откад је у Окружном народноослободилачком одбору, Војко је био приморан да нагађа и питањима извлачи шта ли је неког сељака, његова познаника и доброг пријатеља, натјерало да сврати код њега. И што му је посјетилац био ближи и познатији, утолико се више устручавао да каже зашто је дошао. Ваљало га је, дакле, испипати, издалека и околишно. -

— Па то би ви сигурно у Лику по сог — прекину ћутање Војко, па се онако крупан и плећат погури, напрегнуто ловећи Данин скривен поглед.

— Опробали би — признаде Дане и први пут показа испод шешира своје очи, зачудо свијетле и јасно зелене као у дјетета. Те очи чиниле су га млађим и од Војка, који је био тек у тридесет седмој.

— А како ћете проћи> Тамо су четници.

— Па ми би се већ некако снашли, само ви нама дајте пропутвицу до Грахова, — расприча се Дане. — Кад будемо на Грахову, ми ћемо пропутнице сакрити, а код четника је за коју стодинарку лако до пропутнице доћи; =

— Не би ли како с парама — неддлучно кашљуцну Драган.

— Е, то би — застаде Војко у ходу и забринуто набра чело била би то, како да речем, сумњива работа. Нит је то посао на мјесту, нит се ја, поготову, у то смијем петљати.

— Па рекли су ми још, кад смо пошли у Дрвар, да с тим по-

слом није упутно теби ићи — пожури се Дане с оправдањем, док Драган само уздахну, гледајући коње у пролазу: , — Да, рекли...

Послије тога наступи сна тијесна и мучна тишина као што бива код преговарача кад изненада ударе у непредвиђену препреку ни за тренутак изгубе сваку наду да ће је моћи савладати. Ишли су тако ћутке према Војковој мензи, Војко озловољен и растужен што су му ове његове комшије још толико несвјесне и неупутне да због, соли пристају да се упуштају у сумњиве послове с четницима, а њих двојица, опет, забављени испитивањем најновије запреке, — има ли на њој нека рупа — тек толика да провуче врх опанка, а после би се већ видјело.

Вечера је прошла глуво и напречац, без оних толико омиљених прекида кад се за тренутак заборавља јело и кашика стане у ваздуху да би се обавио комад занимљива разговора, који чак и онај тамо непознати из ћошка нетремице слуша, развлачећи уста од ува до ува. У томе погруженом распложењу пођоше заједнички и на спавање у Војков стан. Успут су само сложно куцкале потковане цокуле, водећи свој неуморни путнички разговор; док је сутон испо-

тиха и упорно потрпавао тијесну долину у којој се угнијездио Др3 Књижевност