Naša književnost

310 ; па Књижевност

вар. Тамњело је и губило се и оно мало оскудног зеленила, скромни накит касног и шкртог дрварског прољећа.

У својој соби, обавезан улогом домаћина, честити Војко понова покуша да оживи замрли разговор, неосјетно га скрену на многобројне ратне невоље и на изгледе у скору побједу, па се једном започета нит стаде без тешкоћа одмотавати. Нарочито је Дане био разговоран и радо је слушао Војкова објашњења. Једино се у питању скоре активне помоћи од стране савезника, и источних и западних, показа малодушан и неповјерљив.

— Аја, брате, док можемо, ми ћемо гурати, а ти наши савезници... нешто ми то предуго чекамо.

— Предуго — одазва се, више као уздах, дугајлија Дрзган. Проговорило је то из њега дуго затомљавано, глуво сељачко стрпљење, посно и-усукано стрпљење. са тридесет закрпа на додераној кошуљи.

— Чекајте, људи; па знате ли ви докле је већ стигла Црвена армија» — стаде да наваљује Војко, заустављајући двојицу сељака да се не отисну у своје бескрајне јадиковке.

__ Стигла, стигла! Све је то, брате, лијепо и одавно ви тако говорите, али и Нијемци су стигли — прогунђа Дане, нимало охрабрен Војковим обавјештењем. Све те повољне и утјешне вијести он је примао само као лијепу причу у коју је слабо вјеровао, док су му непријатни гласови увијек били ближи истини, јер би их често пута потврдило грување топова, дим запаљених села и неуредне колоне избеглица с претовареном кљусади.

— Нијемци! Шта ти сад ту Нијемце... — Поче да се буни Војко коме радосни гласови о руским побједама нису допуштали да гледа и на такве ситнице као што су локални њемачки испади и стална опасност која је пријетила слободној територији.

— Нијемце, Нијемце; да кога ћу другог — упорно потврди Дане шуштећи у слами на поду. — Ено их, опет је пун пунцат воз стигао у Бихаћ; причају турске жене.

— Причају — сувим сламнатим гласом потврди Драган намјештајући под главом своју торбу.

— О, брате, тешко ли је с вама — забринуто се пожали Војко растужен овом, њему добро познатом сељачком малодушношћу, на чијим теразијама један безначајан њемачки испад негде у близини увијек претегне и најсјајнију побједу Црвене армије. За ту сељачку ускост била је карактеристична она анегдота о једној баби испод Грмеча, анегдота која је одавно прешла границе краја у коме је настала и раширила се по читавој ослобођеној територији Крајине, потврђујући и на тај начин своју дубоку истинитост и право на живот. |

Та баба, кажу, чија је кућа била у близини малсг усташког упоришта Демишоваца, стално на ударцу непријатеља, била је једне вечери на некој сеоској конференцији и пажљиво слушала говорника, који је радосно објављивао најновије велике побједе. Црвене

армије и савезника. И баш кад је говорник, зажарен од узбуђења,

7 | „ “ з а =