Naša književnost

518

вања. Књижевност латинске Америке, код нас скоро потпуно непозната, има своју посебну генезу, свој идејно-уметнички круг тематике, своје методолошке и језично-стилске особине. Као и код Мексиканаца Луја Мартинеза Гузмана и Хозе Манчисидора, Перувијанца Цезара Валеха, Никарагуанца Хермана Роблета и Екваторијанца Хорге Икаса у књижевном делу Жоржа Амада преплиће се уметност и публицистика, велики поступак реализма и лако регортеско бележење које за необичне догађаје тражи и необичан израз.

Књижевно дело Жоржа Амада издваја се из савремене бразилијанске литературе и својим језичним 0особенама. Стојећи на гледишту да књижевност мора да говори о народу и да њему буде намењена, Амадо све одључније напушта књижевни језик и у своје дело уноси живе елементе говорног језика, који је и сам једна чудна мешавина у којој се стичу најразличитији утицаји. Ако његово дело тим својим особинама често не задовољава префињене естете, оно је, у накнади за то, још приступачвије широким слојевима народа. Ту бизарну оригиналност језика, разуме се, тешко је пренети на било који други језик. Она губи у преводу и своју снагу и своју. посебну лепоту.

Е. Ф.

ЧИТУЉА

Пре кратког времена у Француској је умро, у дубокој старости, белгиски писац Морис Метерленк (рођен 1862), који је својевремено, у бучној борби за симболизам и око симболизма као уметничког и филозофског правца, одиграо прилично значајну улогу. У књижевности се јавио збирком мутних и бизарних стихова Стаклена башта (1889), који су одавно већ заборављени. Исте године, у јеку борбе за афирмацију симболизма у свим областима књижевности, Матерленк је објавио и једно позоришно дело, Кнегињу Мален, коју је тада угледни писац Октав Мирбо дочекао реторичним“ дитирамбима: „Ништа не знам о Метерленку... Знам само то да нико није мање познат од њега; али

Књижевност

УЗ ЧЛАНАК ЂОРЂА ЈОВАНОВИЋА

Поводом педесетогодишњице смрти српског реалисте Светолика Ранковића, приповедача и романсијера, доносимо чланак Ђорђа Јовановића објављен пре десетак година и давас скоро потпуно заборављен. Члавак објављујемо онако како се својевремено појавио, готово без икаквих измена. Сам писац био га је наменио за прву књигу својих огледа из српске културе под насловом „Од Доситеја до Диса“. Мако у овој студији Ђорђе Јовановић не исцрпљује ни анализу Ранковићева уметничког дела, ни критички суд о његовој вредности, ми га поново штампамо, јер сматрамо да је ова студија далеко над свим оним што се и пре и после Ђорђа Јовановића о овом писцу рекло.

Поред тога што ова студија може изазвати корисна размишљања о приповедачком делу Светолика Ранковића, она ће још једном показати колико је наша напредна књижевна мисао изгубила смрћу Ђорђа Јовановића, једног од оних књижевника-60раца који су своје погледе на живот и своју приврженост култури посведочили и својим животом и својом смрћу.

|

СМРТ МОРИСА МЕТЕРЛЕНКА

знам исто тако да је он написао једно ремек-дело.“

После тако брзог и бучног уласка у књижевност, Метерленк је из године у годину објављивао своја позоришна дела, увек једнако мутна по основним тенденцијама и једнако песнички магловита у форми и изразу. Читав низ драма обележава његов напор да симболизам наметне позоришту: Уљез, Слепци, Седам кнегиња, Пелеа и Мелисанд за свега три године књижевног рада. Затим, и не с мањим претензијама, ту су његове симболичне драме љубави и ужаса: Аладин и Паломид,“ Тентажилова Смор и" Ангола ве носи Селисет, намењене — марионетском позоришту. Све те драме, књи-