Naša književnost

+

мјер, у исто вријеме сазријевају Јатоде и шљиве, а пшеница сазријева у јесен:

У житу косци Е Јесен богата

Обиљем плода

поља плави.

Кад Јела стиже у село, она види да нема пред кућом „дрвореда“ јелика, јер је то „све посјекао дједа“: Што ће јадни дједа немоћан :

да иде

у шуму

по дрва...

И сада ако смо и прихватили да пред 'сељачким кућама има дрвореда, чудно је да их већ Нијемци нису посјекли, јер нам је Черкез мало прије тога рекао да су они посјекли сва стабла — „само је млада воћка остала“. Черкез понекад заборави што. је рекао, па послије тврди нешто супротно. Тако му дјед иде из каване размахујући штапом, а он га послије из куће упућује и ставља му ове ријечи у уста:

Капу сам заборавио Штап сам заборавио.

Тај исти дјед се чуди откуда Живко "зна руске пјесме, иако би он могао да зна да су наши борци још и 1941 пјевали руске пјесме, пјевали их као своје на сваком маршу и одмору, кад се год могло, а није било приредбе ни у селу, ни у бригади, ни у одреду, без руских пјесама у програму. Ево што дјед не зна да је неко из његова села био са Русима, али то за пјесме би морао знати кад је већ толико истицао како је био „с бригадом“. Идући тако у свом стварању Черкез је посадио зимзелен у дворишту крајишког кулука, извео у саму зору омладинског руководиопа Вуку да је сусретне са Живком, да му се она ту некако као извињава (ваљда зато што их је он напустио и отишао на пијанку — код „кума“ Грома), да му при том сусрету каже Вука како је „јутрос“

Књижевност

(ваљда прије зоре!) била код Јеле и како су њих двије о њему разговарале, да се она на њега не љути „због те шале“ (шала је значи што је Живко побјегао од својих другова који су дочекивали нову годину у школи и отишао код кулака да с њима теревенчи) итд. итд.

Својим досадашњим пјесмама Черкез је доказао да има талента, да је он лиричар који зна да нађе израз за оно што осјећа, да зна да да и добар опис и стих који звучи, да има осјећања за музику стиха. У овој поеми нам он то није показао, и ми врло често имамо утисак да читамо неку расцјепкану прозу, да су стих и рима натегнути и исконструисани. Тешко је рећи да су ово стихови;

А пред пушчаним цијевима морали су наши људи ровове копати.

Или:

Мислим, чича, на мог дједу Даа... баш ће се радовати. Он је спреман и главу сиједу За унуче своје дати. Знам Кад твоје писмо стигне Он узме гуњ штап у руке, одборника с ручка дигне каже: |

Читај! од унуке.

Опис му је једноличан, зима је само снијег и санке, иначе је стално јесен с богатим житним пољима. Поређења су им натегнута без онога што поређење треба да да оживљавајући слику. Мјесец је увијек „лимунасто блијед“, очи су бистре „ко извор, до дна“, и у давању пејсажа осјећа се много странога.

Чињеницу да код нас постоји широка могућност објављивања не би смјели овако да користе ни издавачко предузеће које је ову поему издало ни пјесник који ју је написао. -

. Салко Назечић