Naša književnost

Хро: ка 5

ра му, истина, што тако живи, али каже на' крају :

можда је то гријех што поступке Живка оцјењујем криво.

Тај Живко уметнут овдје свакако из „реалистичких разлога“ а по несрећном угледу на Медогонова (гдје демобилисани војник који љенчари и пије има неког оправдања, јер је, најприје, изузетак који се јасно одваја од многих, није официр, он се „весели“ из сасвим других разлота него Живко којему је „празно“ у срцу) најзначајније је мјесто код Черкеза. Живко је једини омладинац о којему се више говори, па зар такав човјек да претставља славну омладину крајишких бригада! Ми уопште не мислимо да није било. демобилисаних с" бораца који су по повратку кућама истицали своје солунаштво у пићу и теревенкама. Но то није тиџично за наше борце, а код Черкеза то тако изгледа, ма да то сигурно ни он сам није ни хтио ни мислио.

Друго је питање — питање приказивања кулака у том селу. Черкез није ни ту погодио оно што ја типично, јер у крајишком селу није типичан кулак — крчмар. Но — ооставимо за час то. Черкез каже како је тај газда Лука Гром служио окупатора, палио Крајину, његова кућа је једина остала читава у сељз лу, а он и послије ослобођења (па чак и кад се изградио задружни дом) држи крчму, код њега се окупљају и поштени људи (Јелин дјед ту сваке вечери пије ракију и чај); тај Гром има такорећи цијелу ергелу коња, богат је да ни сам не зна шта има, ради против народне власти — а за све то ништа му се не догађа. Јасно је да код нас има кулака и да се у нашем селу одвија жестока класна борба. Јасно је да то треба. и приказивати. Али Черкез не зна то да нам прикаже. Нама се чини да је за наше крајишко и уопште босанско-херцеговачко село каа претставник кулаштва и карактеристичнији и опаснији онај који се у Б. О. В. није компромитовао отвореном сарадњом са окупатором, него се држао „неутрално“, понекад чак исказујући „симпатије“ за Н.

(ОНЕ испољава се у борби кулака против мјера наших власти, саботирању откупа, одговарању сељака да иду У задруге, разбијању задруга изнутра,

Заоштравање класне борбе

у набијању цијена — а свега тога ми код Черкеза не видимо. Овакве отворене сараднике окупатора крчмаре и трговце — ми смо ли-

квидирали. Па и иначе Гром није наш кулак. Њега раздиру неке мисли, он као да је неки западњачки декадент који је упао у „босанско блато“. И читава ова сцена у кулачкој кући сасвим мирише на слич-

· не сцене из совјетских филмова ко-

ји приказују живот кулака у СССР послије ·_ Октобарске револуције. (Сцена у кулачкој кући слична је таквој сцени у филму „Сеоска учитељица.“, а исто тако на тај филм потсјећа и идеја о паљењу школе, само што је она код Черкеза немотивисана). Ту чак крајишки сељак своју жену зове „бабушка“, он по такту „лаке мелодије“ удара прсти+ ма, игра и врти се бијесно, при игри се свлачи го до појаса, иза игре хоће са својим друштвом да јури на коњима (по снијегу!) — и тако даље и све даље од наше стварности.

Борба за социјалистички преображај нашег села одвија се у знаку све оштријих сукоба радног сељаштва са капиталистичким елементима. и она нашем умјетнику даје толико материјала, да не треба ништа да „измишља“ и копира.

Овако датом приказу села и личности одговара и она завршна пјесма у овој поеми, гдје је Черкез отишао у некакав симболизам, запетљао се, те никако није јасно шта је он заправо хтио да каже оном пјесмом о орлу. Ако су они „сељачићи“ имали да претстављају оне који данас нападају наш народ и Партију — орла и његова крила онда је то требало јасно казати не завијајући у неки јевтини симболизам. Читалац не зна какав се то орао „скотрљао“ низ стијене, и ова завршна пјесма још ће га више учврстити у увјерењу да Черкез није схватио величину задатка који је прихватио да рјешава.

Но ни у детаљима, у обради, Черкез није бољи. Код њега, на при-