Naša književnost

1262 !

за спољне послове. На том послу мора бити да је изазвао сумње, јер ја убрзо упућен у Сибир, где је као чиновник провео петнаест најбољих година живота (1661—1676). Ту у Тоболску, Крижанић је написао неком смесом нашега, рускога и прквенословенскога језика своје животно дело „Политика или разговор 06 владатељству“. У том делу Крижанић проповеда идеју да су сви Словени уствари један народ који треба да има један књижевни језик (по свој прилици онакав којим Крижанић пише), једну државу и једну веру, јер ће се само на тај начин ослободити ропства гермаству. Све је то, наравно, код њега условљено ликвидирањем раскола и сједињењем православља и католичанства под папиним приматом, подобро обавијено маглом занесењачког размишљања.

Успевши да се врати из Сибира у Москву, Крижанићу је 1677 пошло за руком да оде у Пољску, где је ступио у ред доминиканаца под именом оца Августина. Али изгледа, као што у Русији није могао задобити поверење царске владе, да ни у Пољској није могао повратити поверење својих црквених старешина и римскд Пропаганде од чије се дисциплине некад одметнуо, радећи у Русији на своју руку. Шест година доцније, Крижанвић гине, очевидно до краја идући за својом мишљу, под зидинама Беча (1683) као свештеник у војсин пољскога краља Јана Собјејскога који уставља турску инвазију на Европу.

Несређен, несталан и небулозан идеалист, Крижанић није могао наићи на разумевање својих савременика. Њега очевидно нису сувише озбиљно узимали ни у Риму ни у Русији и Пољској. Његова трагедија је- у томе што је он, опседнут визијом о уређењу државе и будућности словенских народа, протраћио свој живот на писање књига о којима су тек у наше дане научници почели водити озбиљно рачуна као о једном од ранијих теоретичара панславистичке идеје.

Патер Сколарди настоји да протумачи Крижанићев рад као веран одраз најбољих намера папске столице

према Русији и Словенима уопште. Према Сколардију, идеал Крижанићев: сви Словени с Москвом, а Москва с Римом, или, тачније речено, под Римом, било је једино правилно решење блиског истока према схватању папске столице онога времена и Крижанић је, према томе, генијални тумач тих папских намера. То је лајт-мотив Сколардијеве студије из кога се види на шта навија.

Штета је што су ову расправу, рађену помоћу архивских извора, помутили клерикална тенденција и по. губни дух језуитизма, који такорећи провејавају из сваке странице. Сколарди би боље послужио објективкој, правој науци да је без икаква коментара објавио нову архивску грађу о Крижанићу, остављајући ученим људима, слободним од црквене дисцтплине, да тумаче Крижанећа, његове идеје и његово доба, уколико та нова грађа може доиринети бољем тумачењу и правилнијем схватању Крижанићева живота и рада.

Исто тако научној репутацији патра Сколардија неће нимало допринети похвална реценсија С. Сакача од „дружбе Исусове“, одавно познатог јексик-научника и фалсификатора хрвагске и српске историје, који ја због свог издајничког рада за време окупације морао побећи из наше земље и који ни у једној тако строго „научној“ и „богољубној“ ревији каква су римска „Опепгаћа сћпзнапа репофса“ не може да се уздржи него и ту продужује своју криминалну делатност те чак и у овом „научном“ приказу искривљује истину, налазећи У ХУП веку некакво многобројно цинцарско становништво по Хрватској. Говорећи о Крижанићевом раду у Хрватској, пре његова одласка У Пољску 1646, Сакач, сасвим у духу клерофашистичких схватања Филипа Лукаса, Рудолфа Хорвата, Шимрака, Безендорфера и других тобожњих историчара, каже како је Крижанић тада, између осталога, био неко време и „пузчопато пе! тпеепдопе де!ја 5. Сопететажопг де ргорастапда Ејде, деј Мајассћ: замтттан деПа Стоаза“! (Отепгаћа сћизбапа репофса, Ваша 1948, уо!. ХМ, по. ШТУ, с. 456—438). (

.

Д. Б.