Naša književnost

пре иј Је.

1 1

Књижевност

У Гетеовој заоставштини, а нарочито међу белешкама и скицама за „Фауста“, наилазимо, између осталог, и на записе који сведоче о томе кгко се највећи немачки песник у вези са том противречном проблематиком напредног немачког човека удубљивао у филозофски проблем дијалектичког односа између облика и садржине, У Гетеовом делу одражава се немачка друштвена проблематика у другој половини ХУШ века, пуна противречности, и оно је само израз те проблематике, баш као што је то случај и са делом Гетеовог млађег савременика, Хегела, који је у знатној мери био и његов филозофски тумач,

Гетеов рад можемо поделити на три периода песничког стварања. У првом периоду песник је најизразитији претставник правца који је у немачкој књижевности добио назив »5 ит ипа Огапо«. То је доба отвореног сукоба са немачком стварношћу, песникове прометејске побуне против те стварности и против свих њених освештаних установа. Тај период обележавају дела „Гец фон Берлихинген“, „Прометеј“, првобитна замисао првог дела „Фауста“ позната под називом „Прафауст“ и „Патње младог Вертера“, роман у писмима који је отворио епоху вертеризма у европској књижевности. Кроз сва та дела провејава идеја негације, одбацивања друштвене стварности, револта мисаоне личности и њене неравне борбе са друштвеном околином, са природом, са свим што је изван сопственог „ја“, идеја која у Вертеру обелодањује сву своју немоћ, немоћ класе у чије се име у књижевности бунио млади Гете.

Други период обележава песниково бежање од друштвене стварности у класицизам, не у онај лажни дворски класицизам, већ у изворни немачки класицизам, који је неразлучиво везан за Гетеово име; тај период почиње око 1775 год., то јест с годином Гетеовог доласка на двор вајмарског војводе, одакле је 1786 једноставно побегао у Италију и вратио се тек после две године. Однос песника према прозаичном животу на вајмарском двору, према војводовом снобовском меценству, његови лични доживљаји у вези са Шарлотом фон Штајн, све је то послужило као основа за два велика Гетеова дела тог времена, „Ифигенију на Тавриди“ и „Торквата Таса“. Шегов боравак у Италији, непосредан додир са споменицима античке културе створио је бесмртне „Римске елегије“, у којима се Гете открио као песник природне, здраве чулности. У овом периоду Гете се такође, под утицајем Хердера, заинтересовао за српску народну песму и превео „Хасанагиницу“ на немачки језик. Проблему српске народне песме Гете се и касније враћа у низу својих чланака, писама и разговора. Прво вајмарско раздобље је исто тако раздобље Гетеовог удубљивања у натурфилозофију и природне науке, што га је довело до генијалних антиципација теорије о развитку.

. „