Naša književnost

Ј. В. Гете РЕН ; 157

Трећи период Гетеове делатности је период помирености са стварношћу немачког друштвеног живота. Тај период отвара француска револуција коју Гете није прихватио, иако је наслућивао њен светско-историски значај, о чему сведоче речи које је изрекао на дан битке код Валмија 1792: „На данашњи дан почиње нова епоха у светској историји, и ви можете рећи да сте присуствовали њеном рађању.“ Свој негативан став према француској револуцији покушао је да образложи у једном од најизразитијих уметничких докумената своје помирености са немачком стварношћу, у епу „Херман и Доротеја“. У негативном ставу према француској револуцији, а нарочито према јакобинској диктатури, и у позитивном ставу према јунаку термидорске реакције у Француској, према Наполеону, разоткрива се буржоаски либерализам, који је песник у свом аутобиографском делу „Поезија и истина“ отворено исповедао као своје схватање“ Битне црте тог либерализма су страх пред револуцијом одоздо, пред кретањем маса, и тежња за реформама које би значиле компромис новога са старим, одрицање од многих узвишених стремљења ради мирног саживљавања са старим. Идеја одрицања и помирења провејава нарочито у уметничким уобличавањима тадашње немачке стварности као што су дела „Виљема Мајстера године учења“ и „Изборна сродства“.

Највеће сведочанство о Гетеовим унутарњим борбама и колебањима, о његовом бекству пред стварношћу у област античке и ренесансне културе, о коначном помирењу са том стварношћу, филозофско-песнички резиме сва та три периода његовог стваралачког пута, претставља његово животно дело, „Фауст“, којег се латио рано у својој младости, око 1778, и о којем је скоро шездесет година касније, тачно осам месеци пред смрт, 22 јула 1831, записао у свој дневник: „Главни посао је обављен.“ ,

Када је — скицирајући међуигру „Хелену“, коју је као трећи чин укључио у други део „Фауста“ — записивао своје мисли, набапио је одмах на почетку фаустовску проблематику: „Фаустов карактер, постављен на висину на коју су га дигле новије обраде сировог материјала старих народних прича, претставља човека који се осећа невољно у скученим и уобичајеним-земаљским оквирима, човека чије чежње не могу бити ниуколико задовољене ни најдубљим понирањем у науку ни уживање у највећим добрима, претставља дух који куша све стране живота али је увек све несрећнији, Тај менталитет толико је аналоган савременом менталитету да је многа јаке главе потстакао на решавање таквог задаткаљ

То је била стварно Гетеова животна проблематика.

Енгелс је о Гетеу рекао да је непосредно, то јест у неку руку пророчански, „изрекао оно што је касније развила и доказала класична немачка филозофија“.6

4 Соефћех Ууегке, св. 1Х, Еерзло, Кесјат-Мепар, стр. 156. 5 Ооећћев Раџ5,, безат!ацорађе, Гејра, ТзејуеПар, стр. 520. 5 Маркс-Енгелс, Дела, св. 1, стр. 345 (на руском).