Naša književnost

Четрдесетосма у књижевним делима 221

ње Јосифа 1. Привилегије, — Танталово воће за Србе и Дамоклов мач за Мађаре, — биле су стални камен смутње у српско-мађарским односима, а Четрдесетосме су биле бачена кост због које су се закрвила два народа са истоветним политичким и друштвеним интересима. На питању привилегија разилазило се и српско племство још од Текелије са претставницима цркве. Племство је налазило решење српског националног питања у споразуму са мађарским племством, са којим је имало истоветне интересе, док је црква, — која је, ослањајући се на привилегије, успевала да одржи и црквену и световну власт над српским народом, — узимала као решење српског националног питања аутономну територију под немачком врховном влашћу, управо под директном управом аустриског царског двора. Отуда се и могло десити да је у револуцији 1348 Петар Чарнојевић, потомак Арсенија Чарнојевића, био на стра"ни Мађара, а Јосиф Рајачић, наследник Арсенијев на црквеном положају, на супротном фронту, уз цара. Иако је уз мађарску револуцију пристајао један део српског племства, известан број епископа и знатан број грађанства по растуреним српским оазама у Угарској, прква је успела да узме руководство Покрета у своје руке. Она је створила од Карловаца, који су се налазили усред компактне и псвојничене српске масе, језгро и пентар контрареволуције. Она је у замршеној ситуацији у почетку револуције, када су се измешали и испреплетгли политички и национални захтеви са економским п социјалним, успела да веже за себе, а преко себе за бечки двор, један део политички несвесног грађанства, војску, један део студентске омладине и знатан део српских маса на југу Угарске. Разбацане и неорганизоване српске масе, — грађанство је тада било тек у повоју, — пробуђене револуционарним полетом који је захватио све народе Аустрије, лако су се дале одвојитт од национално страног језгра и везати уз воћство у Карловцима које је имало организовану војску у Граници, потпору царског генерала Јелачића, политичку и војничку подршку српске владе, благонаклону неутралност Русије, и примамљиве пароле слободе и независности. У таквим приликама црквено воћство је успело да револуционарни воз пребаци са социјалног и политичког колосека на национални, и да га, преко Карловаца и Загреба, упути у контрареволуционарни табор, — да спасава царски двор и аустриску царевину. Један од типичних примера овога преокрета је случај са покретом у Кикиндском диштрикту. Револуционарни покрет сиротиње, тзв. „карбонара“, која се побунила против сеоских богаташа, „фактора“, због неправедне поделе исушене земље — „иберланда“, под утицајем карловачког емисара Ђорђа Радака каналише се у чисто националистички: на градску кућу истиче се српска застава и парола „под овим знаком ћемо делити земљу“, а револуционарна оштрица се са „фактора“ управља на мађарске власти. 0)

подвргавању покрета националистичком руководству сведоче и стихови из онога времена:

“