Naša književnost

у ам и "УВ У И РА а

430 | Књижевност

командант фронта почео да проноси петоколонашке приче о руским поразима и из њих извлачи закључке да је и наша борба узалудна. — Мислио сам да су тамо поштени већ одавно нестали..;

— Па скоро је тако, — нерадо се сложи грбави младић. А ако ћемо право, и нема их. Многи изгинули, нешто се предало а најбољи су отишли у бригаде низ Босну. Ма сад, може да се рече, нема тамо поштених људи, — закључи он скрећући пажњу на затворено и мрко лице Чемеркића. 5

Име Лијеве Ријеке пробудило је код Тадије недавну али прилично затрпану успомену која је одједном оживјела у пуном свјетлу.

— То су оне крчме кад се пређе преко Вјетарникаг — запита

он. — Ђе се колоне заустављају на ракију, јел2

Младић климну главом — мучно му је било што је његов завичај познат ето само по тој ругоби, том јадном и гадном почивалу освајача и није хтио да говори о том пред човјеком из другог, вјероватно бољег и славнијег краја.

• — Па има онђе људи, знаш, ваљаних и поштених, не може се то уништити а да бар сјеме не остане.

Младић с неповјерењем погледа: руга ли се то овај — и зачуди се кад видје да Чемеркић сасвим озбиљно продужује:

— Било је ту јунака, биће их и сад и вазда. То ти је као вода из букова хлада: увијек добра. А и људе природа даје, биће их тамо још ваљаних.

— Биће, кад се врате они из Босне, знам, — одговори грбави младић, који ипак није могао отрпјети да се садашња лашићевска срамота Лијеве Ријеке прикрива прошлим и будућим јунаштвом.

— Јесте, — потврди Тадија и додаде, — али ја не мислим само на те, него из искуства, што се мени догодило, што сам очима видио, то ја говорим.

И ту Чемеркић исприча свој сусрет с бјелоглавим дјечаком који је покушао да му омогући бјекство у Лијевој Ријеци и који је послије читаво пола сата завитлавао стражаре око камиона...

— А што знађаше некакве пјесме, ишчашио сам вилице смијући се и ако ми није било баш до смијеха: такве пјесме, чек, како оно бјеше» „Жабаранчићу, капаранчићу...“ тако нешто. Не знам, не бих се сад сјетио да ми очи избијеш. То оно само није могло да измисли, мора да има брата или оца да га научи...

— Ни брата, ни оца, — прекиде га грбави младић. — Погинули су, прво отац на Пљевљима а послије брат овдје код Колашина. Само мајку има, то ми је сестрић. Сиротиња.

— Само мајку, велиш» Сиротиња... — Понови и замисли се Чемеркић. — Па јесте, да су богати били би на ону страну; класна борба! — и сјети се почетка пјесме о мајстору Манојлу: — Зајем-

чио богат за богата, сиромаси један за другога...

— За једног се јемци не нађоше, за јунака мајстора Манојла, — настави гуслар из Дробњака, који је знао напамет више пјесама него што их је Вук скупио. :

анти