Naša književnost

“

и.

Свадба : = 79

вајлија, бивши подофицир Гугић, коврчав, плећат и једар љепушкасти младић округлих образа и потсмијешљивих очију зелених као трава, прича како читавих петнаест посљедњих дана четничку војску нијесу могли стићи брзи пролетери а ни зауставити крвави штаблије: она је сама себе тјерала и бичевала, сама себи постављала засједе, измишљата и стварала опасности — као свака војска која неће да се бије. Показујући бијеле здраве зубе у осмијеху уз пријатељско намигивање и са скоро дјечјом безбрижношћу, Гугић је причао како су четничке јединице само преко дана, и то само кад пролетери не нападају, могле остати на положају:

— Чим ноћ, одмах хаос и гужва с њом. Они што су се зажељели домаћег огњишта и качамака што кркља на огњишту, завуку се у жбуње или у камењар и почну да пуцају и дижу узбуне; извиђачима се од сваке међе пречини непријатељска колона а стражари свакичас дотрчавају да јаве о опасности или и без јављања побјегну а већ знају да ће и јединица за њима дојавити. Тако је то уопште па и код јуришлија који су се једно вријеме јако уображавали. Просто дивота: хаос...

— А ти што не искористи ту дивоту и тај твој хаос, да џабе

не дајеш главу овдје2 — зловољно пита Тадија. Е — Мислиш главу — осмјехује се младић и чупка коврчицу изнад чела, — Нема ништа од тога; сад четници мисле како да

спасе своје а не да узимају наше главе. Хаос је код њих, кажем ти, такав хаос да се ни описати не може. Не, ја се овдје не плашим.

Од свих именица и ријечи Гугићу се изгледа највише свиђала та једна „хаос“, за коју је увијек у свом говору налазио мјеста и могућности за повезивање. Остављао је утисак лакоумна весељака који је срећан можда само зато што је далеко од фронта и пуцњаве, а ипак је његово весело расположење остављало повољан утисак на затворенике.

Чемеркић потражи погледом другу двојицу из посљедње групе новајлија. Један од њих, стар и висок сељак мршава румена лица, разговарао је с Томељићем а по сличности се одмах могло препознати да је то отац осуђеника. „Сигурно, је донио храну за сина — помисли Тадија — а сад ће морати да дијели с њим и храну и млаз метака и мјесто у гробу...“ При свем том, на њиховим лицима се нијесу примјећивали трагови неке нарочите бриге или утучености, отац и син су разговарали сасвим мирно као да нагађају хоће ли бити кише или тако нечег што не зависи од њихове воље и снаге. ·

Трећи новајлија био је грбави Иван Рајчић из Лијеве Ријеке,

"уморан, усплахирен, са сумњивим руменилом на образима и рукама

модрим и натеклим од ланаца. Он је разговарао са старим Рељићем — немоћни се некако и нехотице траже и налазе,

— Нијесам знао да и у Лијевој Ријеци има и до данас по штених људи — говорио је старац огорчен на Лашића још од дана Јулског устанка кад се тај лупеж био угурао у устанички штаб, као

7 Књижевност

па а