Naša književnost

и:

Свадба 5 =

—_ А знаш ли ти сигурно да је то баш оно дијете што“ ми је додавало нож» — обрати се Тадија Рајчићу. =

— Сигурно, па кад сам гледао како се пентра уз камион и како они навалише. Значи, ти си био Онај. — Ову посљедњу ријеч нагласи Рајчић нехотице као неко нгрочито име које само собом изразито означава све што се може помислити о човјеку који се добро бори за правичну ствар.

Тадија Чемеркић је само дјелимично схватио младића, његову пажњу је у том тренутку привлачило нешто друго. „Ако је он знао и гледао како бјелоглави дјечак покушава да дода нож — а виде се да јесте — онда је и раније морао радити с тим дјечаком и са другима, сигурно га је он и научио оним пјесмама, мржњи и пркосу који кад-тад морају дати плодове. Није важно да ли му је Партија дала тај задатак или га је он сам преузео, углавном он је радио што је могао и докле су стизале његове не баш слабе снаге. Сироти грбавац, он је од оних према којима људи, као с неким правом, до краја заоштравају неправду коју је природа започела. Може он бити храбар и одан колико хоће, може ваљати за тројицу или за десеторицу, ипак ће и они најближи око њега покушати и постићи да присвоје његове заслуге и да му закину признања, а ако буде упоран у тражењу признања, још ће му се наругати...“

Гледајући то изнурено и унутрашњом грозницом зажагрено лице које је некад било правилно и племенито а у коме су кривудаве и оштре боре — отисак поломљених линија једног болесног тијела, Чемеркић се старао да му се бар у погледу не одрази увредљиво сажаљење на које су богаљи увијек осјетљиви. Чврсти човјек, каљен на свим ватрама и ледовима живота, не без чуђења запази како му се у срцу буди осјећање пријатељства према овом слабуњавом младићу без младости. Обраћајући му се, он ипак успје да потисне и прикрије то осјећање које би друге зачудило и сувим гласом и равнодушним изразом лица, запита:

— Мора да си шарао и бушкао и сигурно нијеси могао да држиш језик иза зуба, па су те зато овамо довели2

— Шарао нијесам а ни бушкати се не може тамо гдје се зна шта ко мисли. Говорио сам све како је, а сад ће то доказати ови што долазе из Босне.

— Само ја и ти нећемо видјети како то они доказују, — умијеша се гуслар.

— Чудне штете, — мирно одговори младић, — и бољи су прошли прије него су видјели, па можемо и ми.

— Виђи ђавола, — одушеви се Тадија, — тачно сам погодио да су те због језика овамо довели.

. А . . . — Ама и нијеси баш погодио, — блиједо се осмјехну Рајчић.

— Лапарао сам ја језиком и прошле и претпрошле године па ме нијесу доводили: имао сам олакшавну околност —и палцем десне руке преко рамена показа на своју грбу. — Ни сад ме не би довели, него, кад човјек изгуби живце...

ПЕ !