Naša književnost

р""

5 и НЕ а рој 5 3 Зе. :: з%

к

О превођењу “% - 341

рили су са белим стиховима права чуда у смислу ритма и фразирања. Милтон, после њих, још је усавршио фразирање и ритам у томе стиху. Имају Енглези још једнога песника, тако да кажем закаснелога Елизабетанца, Бедоза, писца чудне, фантастичне драме Шаљива књига смрти, који је почетком ХТХ века, у беломе стиху дао права савршенства. Како Бедоз (Веддоех) разрешава мислене и звучне акорде у стиховима, то просто узбуђује; осети се да је језик једна од највећих творевина људи. А шта да кажемо о беломе стиху Џ. Кијтса у Хиперионуг И Кијтс је мајстор белога стиха/и бели стих је можда једна од најтежих проба у песничкој техници. Гласно говорити беле стихове — што чине глумци који играју Шекспира и Марлоа — такође је мајсторија. О томе беломе стиху треба проговорити мало више због наших превода Шекспира. Код Енглеза, тамо од ХТУ века, са песником Чосером, декасилабични јамбски стих био је скоро редовита јединица за ритам. Па се онда развијао тај стих у врло разним правцима. Један од првих праваца био је Бјапк уегзе, бели стих. По Милтону, дефиниција тога стиха била би: „ЈЕ сопа5Е5 паре пштрег5, БЕ аџапшу от зуПађјез, апа (ће зепзе мапошају дгауп ош Етот опе уегзе то апојћег“. Дакле: „одговарајућа количина слогова, а смисао на разна начине да се преноси из стиха у наредни стих“. Дефиниција, као што чујете, звучи прилично бланк, бела, и она. Али са извесним искуством из класичне енглеске књижевности може се то овако објаснити. У белим стиховима има доња нека структура Као затегнута жица, која одређује да је текст стих. А над том жицом игра или свира комбинација разних ритмичких варијација. Шекспир је у каснијим својим делима дотерао до високе виртуозности са тим ритмичким варијацијама са којима из стиха У стих преноси мислене јединице, фразе. Оно доње је строго регулативно, чврсто као написана партитура, а одгоре иду врло разнолике композиције фраза. Безброј их је у Шекспиру, према карактерима и сценама. Свако лице у драми Шекспировој има свој ритам и стил. Тешкоће превода Шекспирових текстова су огромне. Наравно; временом, комбинације су опадале, бели стих прешао је био скоро у прозу. И онда, како већ бива са свачим људским, дошла је реакција: место варијација, строга регуларност, а с тим и рима. Бели стих је био несиметрично флуидан, комплексан; као реакција је дошло уравнотежено, егзактно, теза-антитеза, прелом мисли и дикције на половини стиха, и опет на половини обе половине. Енглески песник Пдп био је велики мајстор тога такозванога куплета, чија правилност је прешла већ у монотонију, у досаду. Дикција је постала клише, а ритам био ритам даске-клацкавице. Преводиоци Шекспира, код нас, инсистирају на стиховима, али не осећају доста ону доњу норму, ону затегнуту жицу. А нису доста пажљиви, или виртуозни око разних ритмичких преношења мисли из стиха У стих, а све над оном