Naša književnost

~

Беласа сенка, и шуме жита тртори талас тих.

Куда ћеш, МинаР Шушти лишће,

трза је,

усне бледе.

Свуд је тишина,

и тиња,

тиња

срце — болесно дете.

Румено небо боја све више умшва свежим рујем.

— Зар нисам самаР

Можда ме тоне

... Као да тласове чујем...

Фереџу стеже,

лете нале,

трчи, ,

а зора зори,

срце — болесно дете у ватри још већом ватром тори.

Ггануле украј пута скида, брже, још брже,

боса.

Фереџа тамна

вијори, смета,

вијори с њом пи коса.

А белим пљуском сунце полива њиве јечма и ражи. Девојка млада право на младост пошла је ноћас

да тражи.

пне