Naša književnost

РАИ ДУ НЕ А.

БРАЋА

„Не вјерују људи голим ријечима. Страдати треба. Треба у крви окупати ријеч...“

Максим Горки

1

Десетог новембра 1941 у село Орловац неочекивано бану партизан Лазар Бањац. Корачао је блатњавим путем, натмурен и сур, са мрком пушком о рамену, са бајонетом о бедрима: па му се чинило да би боље било да је негдје погинуо него што је данас жив. Много се мрачних мисли мрсило у његовој глави, много је бола и горчине било у души Лазаревој. И што се приближавао кући, глава му је постајала тежа, тијело тромије, леђа му је савијао неподношљив терет као млински камен.

Вијест о паљевини куће толико га је потресла, смождила, да га је стид пред друговима потпуно напустио. Јавио се на рапорт и тражио од командира Рауша да га вечерас пусти кући да утјеши породицу; и док је чекао Раушеву дозволу, црне очи су му сијевале као у гладног вука, видјело се да је спреман на све: да смјеста побјегне из чете, да себи у прса забоде нож или метак саспе у слепоочнице.

У дворишту га је дочекао оштар и влажан мирис паљевине, мирис изгорјелих прња, камена, дасака и греда, спрженог лима и кравље балеге. Тај мирис је нечујно и невидљиво лебдио над читавим двориштем, па чак ни вјетра није било да га некуд однесе испред Лазара. Трава по дворишту, посута пепелом, као да је посиједила. Опаљене воћке, чађавог и голог грања које личи на оперушана птичја крила. Пепео и гар прекрили су кућно огњиште и сиво камење. На мјесту гдје је Некад била кућа остала је хрпа здробљеног камена и пепела, из кога је избијао врели дах као крв из ране.

Жена је стајала на вратима зградице са каменим зидовима. Нагорјелог крова кога је неко спасао од пожара, осамљена усред пустог дворишта, ова зградица је изгледала величанствена, као рањени борац који је остао жив у страшном боју. Овај кров је Миља отела од пожара и сачувала га за своју дјецу, за малог Милана, коме је под носом још мирисало материно млијеко, И ћерку Душанку — наочиту дјевојку од 20 година. 4

пи