Naša književnost

њи пр цив за а а зуб рањених о сав не са а а а + = 5 > ТЕ при о

444 Књижевност

Док је пригушено јецала, Миљи су дрхтала рамена; из очију су јој текле свијетле капље суза.

Он се трудио да буде миран, да бол издржи без суза, ма да му се срце раздирало, ма да му се душа превијала у грчевима.

— Не јаучи. Нијеси дијете. Није само нас снашла несрећа, препун нас је бијели свијет, Од Лике па преко Дрвара, све до Црне Горе и Србије — свуда пламте куће. Рат је — огањ. Рат је звијер. Оштри су му зуби, уста пуна крви. Много је суза проливено у овој земљи и оне гризу људе за очи као креч. Али рат је тек букнуо, тек су почеле да пламте наше пушке. Светићемо се до миле воље, свак ће добити по заслузи, све ће паликуће доћи на ред...

Ријечи су Лазареве кључале, тврде и јасне, просте ријечи које су му извирале из срца, разгонећи мрак пред очима, бришући црне трагове очајања. Већ је замишљао бескрајне редове бораца, стотине и хиљаде осветника, и он је корачао међу њима са ножем на пушци, у незадрживом јуришу, светећи ране свога народа.

Већ радоснији, он упита:

— "Је ли Милан код краве»

— Да, у шуми.

— А гдје је Душанка»

— Отишла је у болницу, у Козару. Однијела је са омладином неке милоште рањеницима. Пет дана су по селу сакупљали сир, јаја, млијеко, јабуке, орахе и суве шљиве, па одоше јутрос са пуним торбама на леђима, пјевајући као да иду у сватове.

Док му је спремала вечеру, звецкајући гаравом тавицом на огњишту, распитивао се о појединостима непријатељског напада на село, о томе чије су куће спаљене, да ли је ко заробљен или погинуо; и није се зачудио кад му је жена рекла:

— Попалили су нас Турци. Балије!

Рекла је то тихо и невјероватно убједљиво, али Лазар ипак упита:

— Откуда то знаш»

— Ја сам их видјела. Посматрала сам их из гаја док су палили село. Сви су носили црвене фесове. Једнога сами препознала, Мујку Бећиревића. Грлато се церекао, као да рже коњ. Пушку пребацио преко леђа, облијеће око стаја, кућа и појата, са угарком у руци. Пали и пјева:

„Усташка је држава голема. све ће Србе прогутати земља...“

То сам чула и упамтила, то је пјевао док је палио нашу сиротињу. Од ове приче у Лазарево памћење најдубље се зарила ријеч: балије. Он ту ријеч нечујно проциједи кроз зубе, као змија отров. Ипак своје мисли није открио жени:

„Они су криви за све, муслимани и Хрвати. Они нам крв пију и кости ломе. Због њих је и пропала Југославија, они су издали. |