Naša književnost
и
Браћа |. = | 445
Презирем неке другове који ми трпају у лобању: те, веле, браћа смо, једна крв, једног стабла. гране, С тим се не слажем. Како могу да идем с њима, кад су они већ пошли против мене..
Оћутао је, па је просиктао;
— То су наши непријатељи. По једној стази не можемо газити упоредо. Између нас је пала крв. И ја се кунем пред богом и људима: као и Нијемце, убијаћу те издајнике док ми је главе и пушке на рамену.
Са овим мислима је заспао Лазар Бањац, грлећи под конопљеном поњавом врелог синчића.
П | Е
Грануло је сунце, шаљући на свијет бљештаве снопове својих зракова. Ослабило је сунце, истрошило преко „љета своју врелу снагу, обнејачило као старац који се, сломљен годинама, упорно појављује међу људима како не би помислили да је сасвим пропао.
Падало је жуто лишће са дрвећа, дрхтурећи у ваздуху као сирочад. Над узораним њивама, савијајући кругове изнад птаода летјела су јата врана гачући тврдо и храпаво.
Дошла је јесен машући сувим крилима. За њеним леђима, као сјенка, вуче се љута зима. Ускоро ће она све да покрије својим леденим покровом: и дрвеће, и траве и земљу; па ће ликовати као да јој је побједа осигурана за сва времена.
Али кад буде најзадовољнија сама собом, зајечаће зима, лијући горке сузе, осјећајући како је нешто гризе и разједа, како јој нека подмукла сила крши жиле и чупа коријење. То је прољеће, жарка моћ сунца. Прољеће и сунце почеће неумољиво да на-
"ступају, руку под руку, насмијани, озарени животном радошћу,
и све ће опет изнова да буја, да се расцвјетава, да нови живот почиње.
Тако је и у души људској, као у природи. Опусти понекад душа, остане сама, гола, без свјетлости, у мрклој, тами туге. Човјеку се учини да снаге више нема, да је сможден као црв под цјепаницом. Па ипак изненада сине који трачак наде, блијед и слабачак
али упоран, и човјек почиње да га пржнија уз срце као мелем уз ране.
Лазар је устао, умио се. Сишао је У башту, гологлав, у памучној кошуљи и војничким чакширама. Разгледао је гредице са струковима зрелог лука, жуте вреже краставаца и бундева, сува стабла паприка и патлиџана. Корачао је испод крошања јабука и шљива, застајући код сваке и кршећи јој гранчице са грања. И ма колико тешко било Лазару, почињао је да мисли ведрије.
Уништили су му дугогодишњи труд, напоре читаве породице. Од својих уста је одвајао, крао шуму из „царевине“, грађу набављао, мајсторе плаћао, кућу саградио. Сад је све вода однијела. Да плаче, не би ни то било срамота, али неће Лазо заплакати; жив
3 Књижевијст
!