Naša književnost

446 5 Књижевност

је Лазар, још он корача по црној земљи, још му срце бије у грудима. Проћи ће рат, осветиће се Лазар, а онда ће све поћи Јово-наново. Ето, њиве су ту, земља је ту, њу туђе војске могу газити чи– змама, прекопавати ашовима и рити гранатама — то могу, али је не могу угиштити. Остаће непобједива хранитељка, додуше израњавана „и искрвављена али пуна снаге, пуна животних сокова који ће залијечити љуте ране.

Тако је мислио стари партизан. Пред њим је искрсавала нова будућност, која је запретала бол за кућом, која му је полако из душе изгонила загушљиви дим туге.

Наједном га позва жена и рече му да га тражи неки човјек. Лазар се окрену према вратима зградице и угледа дошљака, који је стајао са пушком о рамену.

„Не познам га — помисли он — мора да је из друге чете. Која га је ђаво дотјерао тако раног Откуд је сабајле избасао2...“

Дошљак је био висок, крупан, голобрадог лица које је вјероватно врло ријетко бријао. Имао је на себи плаво одијело жељезничара и црн шешир отрцан од дуге употребе, без црвене звијезде. То Лазара изненади. Примичући се непознатоме, он се сјети да му је пушка остала у зградици и не би му пријатно.

Сијевајући ватрено смеђим очима, дошљак груну:

— Друже, ја сам из Козарца. Зовем се Алија Османовић. Ја сам партизан, то јест... Ја тражим партизане, треба да дођем до њиховог логора, до штаба батаљона.

Ова изјава јако збуни Лазара. Непознати је из Козарца, муслиман, носи шешир без петокраке а каже да је партизан, носи пушку о рамену а нема ни своје чете, ни своје војне команде. И њему сину кроз главу: „Нећеш да ме превариш, копиле. Налетио си на кобца, мора да си на лијеву ногу устао. Закукаће ти стара мајка“.

— Добро, помирљиво рече Лазар. Уђи у кућу да доручкујемб па ћемо поћи на Витловску. Тамо нам је логор, тамо је и батаљон, има да идемо добра два сата.

И десиле су се на путу према Витловској чудне ствари...

Одушевљени младић је брбљао о свему, срећан, задовољан, слободан. Три мјесеца је тајно радио за партизане, набављао им писаћи папир, индиго, љекове, давао извјештаје о стању непријатељског гарнизона. Још је другова било с њим, њих четири; остали су у Козарцу, неоткривени, да што дуже раде за партизане... Ала све то Лазар није слушао, о нечем другом је мислио стари Лазар. И чим је близу шуме срео једног познаника, он му је нешто пришаптао и њих двојица су насрнули на Алију.

Пушку су му одмах истргли из руку, не говорећи ништа, не одговарајући на његова питања. Док је, ужаснут, настојао да схвати у чему је ствар, они су му РА руке на леђа и свезали их оштрим канапом.

Затим је Лазар рекао задовољно: