Naša književnost

450 Књижевност

шан. Жалио је мајку, није имао снаге да је брани, већ је дречао на кревету. Земље није било довољно. Покушали су да искрче нешто шуме У „царевини“, да кукуруз посију; сакупили су плугове и људе, али су их жандарми испребијали И истјерали из „царгвине“, а отац је, због штете коју је нанио држави, одлежао у затвору два мјесеца. Затим се запослио у руднику Љубији, настављајући да пије, дан за даном — двадесет година. Једног јесењег јутра, док је држао у руци чашу ракије засмијао се пијани отац, загрцнуо се и — умро. Убил» га срчана кап...

Памтио је Лазар ове мрачне слике из дјетињства. Оне су му на души оставиле дубок ожиљак. Ипак су се неки други догађаји још дубље зарили у Лазарево сјећање, и по свој прилици, онп му из памћења неће моћи ишчезнути макар Лазар живио сто година.

Родио се у селу које граничи са муслиманским. С муслиманима се почео да туче још као дијете, као чобанче, док је чувао овце. Долазио је кући крвав, раскрвављених мишица, разбијене главе, изгребаног лица. Дсбијао је батина, али их је и дијелио. Тако је то текло годинама, све до рата.

Становао је у селу Мујко Бећиревић, трговац, власник сеоског дућана и каване. Подбадао је муслиманску сиротињу против српске, тровао је мржњом, наговарао на међусобне свађе и трвења.

— Каква је то српска држава2 — говорио је Лазару. Ти имаш државу, ја паре. Теби слава, мени пун џеп. Краљевина Срба мајка богатих. Да имаш стотину таквих држава, опет ћеш пити мој чокањ ракије, опет ћеш од мене со куповати да ручак посолиш... Једном се Мујко опио. Викао је и псовао. Хватао је људе за јаке, шамарао их, избацивао из каване. Лазара је ударио песницом у сљепоочницу. Овај није отрпио — распалио га је тољагом по тјемену и расцијепио му лобању. Одвезли су Мујку у болницу, у Сисак; Лазара у жандармериску станицу, па у затвор. Годину дана доцније, Лазара је на козарачкој цести дочекало десетак муслимана. Кола су му сасјекли сјекирама, а њега претукли на мртво име и једва је живу главу извукао.

То Лазар памти, то никако не може да извјетри из главе ЈЛазареве, Због тога и није много вјеровао комесару Жарку који му је синоћ у штабу говорио: у

— Партизани, друже Лазаре, не постављају питање: Србин, Хрват, муслиман или други, већ — поштен или непоштен, родољуб пили издајник, борац против окупатора или слуга окупатора. Размисли мало, па ћеш то схватити, Ето, на једној страни усташе, издај= ници хрватскога народа кољу Србе; на другој страни четници, издајници српскога народа кољу Хрвате и муслимане. И једни и другл заклањају се под скут окупатора и чизме му покорно лижу. Прави Хрвати и муслимани, сви честити људи воде данас борбу. Борба се води свуда: по Лици, Кордуну, Банији, Славонији, широм Босне, по окупираним градовима. Тако ми дијелимо људе. То је правилно, то је у духу наше борбе, то је закон наше борбе...