Naša književnost

Слушао је Лазар комесара с болом, као да су га ове ријечи окивале у вучја гвожђа. И све што је могао да превали преко срца, било је шкрто признање: .

— Друже комесару, мора да су наступила нека друга времена, а свако вријеме има и своје законе. Ви сте наше руководство, ви знате како је најбоље па тако и радите. Поштоваћу оно што кажете, али ћу ти и ово рећи: били ми живи и здрави па рођеним очима видјели ко је борац, а ко је издајник.

У том тренутку је толико вјеровао својим предвиђањима, да _је осјетио неодољиву жељу да пређе у напад, да заспе комесара ешким ријечима истине.

— Ето, друже комесару, велиш да смо браћа. А знаш ли ти ко је моју кућу запалиог

— Непријатељ.

— Да. Непријатељ. Муслимани из Козарца. Моја их је жена видјела — све голи фес. Читава чета фесова.

— То није тачно, друже Лазаре. Нису то били козарачки муслимани, то су били усташе сакупљени с брда с дола, а Нијемци су им наредили да носе фесове како би нас завадили са муслиманима. То је позната 'твапска тактика: завади па владај. Ти си сада убијеђен да су то били муслимани из Козарца, и више их мрзиш него Нијемце, јер ти Нијемци „нису кућу запалили“. Тачно, насјео си триковима непријатеља и нагониш воду на фашистичку воденицу. Зар ти није јасно да Нијемци управљају свима концима»

Лазар се нервозно чешао по глави и ћутао; терет који је на“

комесара хтио да баци пао му је на сопствена леђа. У ушима му је непрестано бучала реченица: „Нагониш воду на швабску воденицу. Зар ти није јасно да они управљају свима концима2»“ И он потеже свој посљедњи аргумент;

— Велиш, братство нам треба, друже комесару. Добро. Нека га ђаво носи, мораћу да га трпим. Али ћу ти признати што сам начукнуо: говорка се, друже комесару, да ћете оне Павелићеве домобранце што смо их на Подградцима заробили, да ћете те псе пустити кућама живе и здраве. Ко, вели, пуцао ми у прса па ником вашта. Ни лук јео, ни лук мирисао. Душе ми, то неће ваљати, друже комесару. Противе се борци и гунђају. Ја да се питам, ја бих убијао и домобране и све друге нације.

Знао је комесар за оне „који се противе и гунђају“, било их је тада много, можда више од пола батаљона. Требало их је убиједити да су на кривом путу, да страшно гријеше, и комесар је осјећао сву тешкоћу задатка који је пред њим стајао. Знао је да то неће ићи ни лако ни брзо. Младица братства, посађена на твр: дом тлу, без довољно хране, примала се уз једвите јаде; стално јој је неко подсијецао жиле корјенове.

Рекао је комесар озбкљно:

за

54 ~

АИ

(ок аи

пи ЗИД неће

Кај