Naša književnost

452 7 : Књижевност

— Домобрани су људи без свијести, слијепо оруђе у рукама Нијемаца и усташа. Ми ћемо пуштати све оне који се не огријеше о нашу борбу. Треба им омогућити да схвате своје заблуде, треба им отворити очи.

— Треба њима затворити очи, друже комесару, да више никад не прогледају.

М

Душанка је Алију видјела оног дана кад је са другарицама била у посјети болници, Није могла с њим да разговара, иако је то жарко жељела. И чврсто је ријешила да разговара с њим данас, приликом своје друге посјете рањеницима. Донијела је рањеним борцима торбицу милошта: пите, сира, куваних јаја, јабука, литар ракије. Дала им је то, па је, сједећи на дрвеној клупи пред болницом, посматрала човјека који је. са њеним оцем дошао у сукоб.

„Како је тата могао да га свеже, овако плећатог> Наочит момак, лијеп као дјевојка...“

Кришом га је мотрила. Очи му пламте. Руса коса мрка као љуска кестенова. Образи — пуни крви. Пушка му .о рамену стоји лагано као перце. Одијело уз тијело, као да је на њему кројено, као да се у њему родио. Бомбе висе о опасачу и звецкају додирујући једна другу. Он ову бомбу, чини јој се, може да баци 80 метара; да њом Швабу погоди не би му метак требао.

Приђоше јој Алија и Марко, четни митраљезац; поздравише се на партизански начин, и Марко рече:

— Знаш ли ко је овог

— Знам.

- — Кор

— Друг Алија.

— Откуда то знаш»

— Шта те брига.

Она обори главу, кријући поглед црних очију које су пламтјеле потајним влажним пламеном. Срце јој је јаче почело да удара; осјећала је у грудима његове немирне откуцаје. Да открије том човјеку своје мисли, онај бескрајни сплет мисли и осјећања које носи у дубини срца У тај мах јој сину у памети отац, Лазар: чуће за то он, срдиће се, побјеснити кад сазна с ким је разговарала; може да је премлати, косе да јој почупа, главу да јој разлупа — да је убије. Код те помисли захвати је хладноћа туге, али само за тренутак, и дах страха поче да нестаје, као креда пред сунђером.

Нека дозна, па шта» Изудараће је, облиће је крв, па ништа. Остаће жива. Нико не може да јој забрани да каже оно што осјећа, да изрази љубав према човјеку који носи пушку као и њен отац, спава с њим под једним кровом, једе из истог казана, пуца на заједничког непријатеља. Она на то има право. Зато јој ни оташ