Naša književnost

Браћа - 453:

не смије ништа. Ко је он2 Доста је било и његове силе. Мајку је тукао, Душанку тукао. Сад је томе крај. Друг Жарко је рекао да су сада равноправни и мушкарци и женскиње. Говорио је о том на збору читав сат. То је Душанка добро упамтила. Па нека Лазар. само проба да је дирне — све ће да каже другу Жарку.

Она рече простодушно, савлађујући стид:

— Друже, како остаде жив>г

Па се закикота, стављајући длан на уста испод кога забли– сташе једри зуби.

Не схватајући нашта дјевојка циља, мало збуњен дјевојачким. смијехом, Алија упита:

— Ко, ја2

— Био си свезан, већ ти је судија изрекао смртну пресуду, па ипак остаде жив.

Схватио је о чему је ријеч, па се засмијао.

— Да, незгодно је испало оно са Лазаром. Срце ми је сишло у пете, морам да признам. Стегао ми старац руке, натакао нож на пушку па гони ли-гони. „Добићеш, вели, метак у чело, тако ти је суђено“. Сва срећа што ме живог дотјера до штаба батаљона. Нисам се томе надао, мислио сам да ће ми у шуми откинути главу.

— Бранила сам те пред оцем, колико сам могла; удри ти, велим, Нијемце и усташе, ови пале и кољу; и четнике: опљачкаше тамо по Змијању све што дохвате — мед, суве шљиве, пекмез, женску постељину, рухо дјевојачко. Запео он па не попушта: „Не петљај се ти, вели, у политику; зелена си за то, није то за женску памет, јер наш народ није џабе рекао: дуга коса — кратка памет. Сад се ти мени чудиш и противиш, не одобраваш оцу, већ слушаш туђе језике, али ће се ускоро показати ко је имао право. Захваљиваћете ви старом Лази, свете ми Тројице...“

— Стара гарда — рече Алија — сад већ мало попушта. Понекад и разговара. Спавамо у једној бајти, у патролу идемо заједпо, смјењујемо се на стражи. Другови. му причају надуго и на-

широко, али он упорно вјерује свом богу и тешко ће моћи да га се одрекне.

Ту је Алија дознао да је Душанка Лазарфва кћи. Пред очи му је избио други свијет, шири и љепши, коме је и сам припадао, свијет нове младости које не признаје старе зађевице, која брише трагове вјековне мржње. То га је обрадовало. 8

„Нови човјек, ни налика на Лазара. Биће ово добра скојевка, одличан комуниста. Остаће Лазар усамљен, пропашће ако не напусти своје погледе на живот и људе. Морамо му помоћи да што прије крене правим путем, са кога је склизнуо...“

Дјевојка извади из торбе двије јабуке, зреле џ крупне; једну понуди Марку, другу Алији.

Он одби, захваљујући на милошти,

— Немој да те нагоним, рече она љутећи се, јеси ли партизанг Партизан прима све што му се даје од српа.