Naša književnost

4514 Књижевност

Он схвати оправданост њене примједбе; узе јабуку и одмах је загризе.

Док је јео, кришом је тражио поглед њених очију, али му није пошло за руком да се сретне с тим погледом. Дјевојка је упорко гледала преда се, дишући крупно, и он је опажао како јој се под јелеком надимају бујне груди. Тада је зажалио што с том дјевојком није насамо, усред шуме, међу овим лиснатим грмовима, окружен птичијом пјесмом, мирисом трава, бујади, зечјег купуса и свјежих гљива. Ту би јој признао много од оног што је крио у срцу као жар прекривену пепелом.

Затим су се растали, и он још дуго времена није имао прилике да се са Душанком сретне у четири ока.

М1

Ноћи у партизанском логору крију у својој мрклој утроби безбројне шумове и шапате, радосна, тужна и непозната осјећања. Мало је људи који ноћ дочекају без нарочитих мисли, спремни да се покрију ћебетом по глави и затворе очи чим се лампа угаси у бајти. Муче људе разне бриге, не спава им се, бдију; мисле на кућу и породицу: да ли су узорали њиве, сјеме засијали, има ли ко дрва да довезе за зиму; шта раде жене, да ли се сјећају мужева-бораца, уздишу ли за њима или су их заборзвиле па цуњају на другу страну, с другим живот проводе. Жуди срце за рођеним домом, до јуче читавим, а данас можда сргвњеним са земљом. Зажелио се човјек брашна и наћђава, огњишта, чађавих верига, мириса штале, воловског мука, рзаја коњчета, кравице-хранитељке, свињчета, живине... Неки борци са радосним узбуђењем размишљају о минулим сукобима са непријатељем, о нападу на сводну, заузимању Подградаца и акцији на Мраковицу; о претстојећим биткама и о томе како је мали Остоја Трбулин недавно са коцем отео двије пушке, а Милош Ћибић донио свом командиру под мишкама двојицу живих усташа.

Свако има свој круг мисли, које се котрљају, сустижу једна другу, бљескају и гасе се пред налетом сна.

И Лазар Бањац се дубоко замислио. Он нечујно пуши, пуштајући у таму димове, а кад год потегне дим из цигарете на њеном врху запламса црвено зрно ватре под којом изгара дуван. То зрно засвијетли као пламичак, па се јасно угледа Лазарев кукасти нос, и дебела горња усна са тамним брковима.

Размишља Лазар о чудном човјеку који те бануо у одред, Алији 'Османовићу, новом партизану коме су другови почели да вјерују као шго вјерују Лазару. То је најцрње и најболније. Указали су повјерење своме непријатељу, навукао их је на танак лед, замазао им очи и вуче их за нос као искусна жена какво голобрадо момче. Што је најчудније, нико осим Лазара неће да завири у будућност,