Naša književnost

Браћа ; 455

да сагледа тешке посљедице очигледне заблуде, посљедице које ће скупо стати читав батајбон.

„--Чудан је човјек тај младић, тај Алија Османовић. Ипак је луд. Комесар га је задржао у одреду, али данас-сјутра, богзна какво наређење може да стигне од више команде. Једноставно друг Тито потпише: заврћи шију свима, и Хрватима и муслиманима. Па да, може то да се деси. Шта ће онда друг Жарког Има да се покори, да изврши наређење без поговора“.

У животу је Лезар најчешће сретао двије врсте људи: оне који се претварају, обасипају те ласкавим ријечима, а кад „зађе за нокте“, напуштају те, пљују на дату ријеч; насупрот њима стоје одважни и поштени људи за које дата ријеч представља највиши закон, светињу за коју би и живот могли да положе. Сад се Лазар трудио да Алију свргта у Једну од ових група, али му то никако није полазило за руком. Није сумњао у то да ће Алија постати издајник, али ни доказа за то није имао. Ипак, послије дугог размишљања, једна чињеница га је донекле поколебала. Алија је млад, сасвим млад, можда још ни дјевојку није пољубио. А млад човјек нема у животу довољно. времена да се исквари, већ то чини у старијим годинама. Код младог свијета само два бога постоје: или је невин и чист као бисер, или су га неке мрачне силе навелс на криви пут па више не мисли својом главом, већ туђе ријечи понавља И као покоран во носи јарам за другог. |

„Опрости ми, боже, ако гријешим, али се бојим да ту није умијешао своје прсте и сам нечастиви, црни ђаво. Ко то зна» Па да, ко то знаг А можда И није, можда ми се тако само чини. Свашта се дешава у животу. Мислиш једно, а искрсне оно чему се никад нијеси надао. Запетљан је живот, замршен као коњска грива. Кад се само сјетим оне шурланске дјевојке, шта је урадила пред рат.“ -

И Лазар у мислима обнавља логгђај са том дјевојком. Више јој се имена и не сјећа, зна само да је из Шурлана. На збору код сеоске цркве, на светог Илију, рекго јој је син Петра Зелића да није лијепа и да ће је кудити пред момцима. Она му се почне гадно светити. Дању је сакупљала зрње пијеска; накупи га пуну врећу па се ноћу попне на Петрову шталу и почне: да му обасипа кућни кров. Падао је пијесак из неба као град, а људи су вјеровали да се на таван Зелићеве куће враг уселио. Комшије, пријатељи и познаници сваке вечери су одлазили Петру, читали молитве, палили тамјан и пуштали под кров његов миомирисни дим, тражећи милост са небеса, док нису једне ноћи на тавану Петрове штале открили дјевојчуру како на кућни кров баца пијесак из вреће.

Тако је и са Алијом. Можда је покварен и гад, а можда му крв и није затрована: тек му је под носом млијеко престало да мирише. | Кад је из штаба батаљона стигао У вод, био је весео, са осмијехом на лицу. На питање другова шта му се то десило у путу са Лазаром, одговарао је весело: „Ништа, мала забуна“. Из његових