Naša književnost

456 Књижевност

крупних очију избијала је неограничена вјера у другове, у партизански одред. Опростио је Лазару: „Ето, видиш, — рекао је простодуцно — да нисам бандит“. Лазару је било мило што није у истој десетини с њим, — далеко му црна кућа, у злу му не затребао — али се и радовао што су новајлију распоредили у његов вод, јер: ће на тај начин моћи да мотри на све његове поступке, сваки корак, сваки покрет и подмуклу намјеру.

Лазара из мисли трже дежурни. Он га дотаче руком у кољено десне ноге и рече тихо, да не буди заспале:

— Ко то пуши»

— Ја, Лазар.

— Не спаваш, Лазог

= Не спавам.

— Спреми се, за који минут ћеш на стражу. Сад ће друга смјена.

Стражарска дужност траје два сата и за то вријеме, док тапва у кругу који му је одређен, војник ванредно јасно осјети колико у бојном строју значи сваки појединац, колико му је повјерење указано; он је нада и заштитник читаве чете, читавог батаљока. То нарочито осјети борац партизанске јединице, војске у којој је другарство развијено до највећих могућих ргзмјера, у којој љубав према другу достиже љубав матере према дјетету, у којој би, ако затреба, друг другу и крви уточио. То је осјећао и Лазар док се опрезно кретао испод сурих букава, док му је дивља планинска трава шкрипила под ђоновима покула.

Ноћ је превалила велики дио свог вјечног пута, нечујно се приближавала поноћ, и Лазара је изненада захватила језа, налика на страх. Поноћ је граница времена, у њој воде борбу мрачне и свијетле силе, анђели и нечастиви. У тој борби наизмјенично побјеђују: дан па ноћ, дан ла ноћ; и још се никад није десило да једно друго надјачају. У поноћ пијевци почињу да пјевају, а врагови, вампири, вукодлаци и вјештице бјеже у своје мемљиве јазбине. Поготово човјека захвати дрхтавица у мркле ноћи као што је ова, притиснута густом мсглом из које се досадно циједи киша.

Због тога и није чудо што је Лазар, на први шум разводника страже коме је под ципелом пукао суварак, викнуо из свега гласа.

— Стооој!

— Стао сам.

= Ко иде2

— Дежурни.

— Дежурни, напријед, остали стој! .

Тај „остали“, то је био Алија. Он је смијенио Лазара на стражарском мијесту.

— Мокар си као Миш, рекао је — иди, суши шињел, гриј се. Наложио сам пећ па све пуца. Хоћеш ли да пушиш» Држи, штета је да бацим пола цигарете. Држи... Шта је, опржио сам те»

Одлазећи од стражара и па Лазар је повјерљиво упитао дежурног:;