Naša književnost

струк консонант н, и то, иако није два слога, због скока из Једног слога У други, добија се утисак дужине од два слога. Узмимо Љермонтовљеве стихове у почетку песме Бородино. „Реци ми, чико, Москва зар узаман је спаљена пожаром“. Српски се каже да је Москва спаљена; руски да је спаљоннаја. Довољно за оне који имају уши да чују. Тако је с Пушкином, са Блоком, са Мајаковским, јер је тако са руским језиком према сродну српскоме језику. С друге стране, неки су језици сасвим туђи и раздалеки, и онда се преводиоци жале да је тешкоћа у томе што се формуле за стилске лепоте, за хумор, за патетику, никада не поклапају. Не поклапају се, имају право преводиоци и ту. Преводи су мука од мука. Има једна нација, и необично меродавна за ствари о којима је реч, у Европи најмеродавнија, Французи, који пред великим делима у стиху кажу просто поп роззштиз, и преводе већином у прецизној, ритмичкој, звучној прози и Шекспира, и Дантеа, и Гетеа, и Лукреција, и Тескрита, и Проперција, и још ваздан других. А ако преводе у стиховима, праве издања ове врсте: на једној страни оригиналан текст, преко пута на страници превод у стиховима, испод линије превод у прецизној прози. Јер није шала преводити стихове великих песника! |

Да, понекад се човек сасвим обесхрабри пред проблемом превођења и почне питати сасвим чудна питања. На пример: шта је то управо оригинал> шта је у оригиналу пишчева органска својина» Фабула, идејни обрис, архитектоника целине — то је пишчево, као што су кости и крв његови; али језик, да ли је и језик његова својина> Наравно да јесте, и двоструко његова својина, као језик народа којем песник припада, и као његова лично уметничка експресија. Сваки аутор има свој језички систем у народном језику. Његова књига, то је његов логички, психолошки, језички систем. У том систему има једна стилска кохеренција којом се држи целина као смисао и звук. Где год што извадиш, или додаш, нарушаваш целину... Ах, језик, то је величанствена и страшна ствар. Декарт је казао: „Мислим, дакле јесам“. Поправљали су модерни философи: „Живим, дакле јесам“. Могло би се рећи: Говорим, дакле јесам. Ни у једном миту о стварању човечанства, па ни у хришћанском предању не стоји: да је Бог дао људима језик. Бог им је дао заповест да се множе, и не једу плод са дрвета познавања добра и зла. А говор је измислио човек сам, и то је једна од најмоћнијих, најславнијих творевина његових. Са језиком је дошла истина, логика, поезија. Најмонументалнија творевина једнога народа, то је његов народни језик. Све биће народа, све тековине народа, све је у језику. Сваки човек писмено или усмено узиђује се у језик. Па људи мењају језик, руше, прерађују, обнављају језик и с језиком себе, сасвим као природа себе што обнавља. Тако размишљајући дотера човек до апсурда и крикне: Не, не може се, не вреди преводити, не вреди покушавати освајање туђега језика, ту тврђаву нико не може присвојити! Па се опет тргне човек на другу страну: али пре-