Naša književnost

МА А аА А ВИТО ЕМ ИН и Ее

344 Књижевност

водити се мора; али преводи се не само по потреби, него и из неодољиве жеље!.. Да, има ту разних полазних тачака. Неки преводе из снобизма; други, што би рекао Христос: опрости им, Боже, не знају шта раде; неки из амбиције; неки на захтев, неки да зараде. Али зато неки са вокацијом и са даром, са неодољивошћу, као што су неодољиво учили и научили туђ језик, и познали му књижевност и заволели је као део свога живота и смисла.

И ето тако, тим искиданим и мучним путевима, многи људи узимају да читају превод не зато што им је до превода, него што хоће да уживају, а и да се муче, гледајући у коштац два језика, у олимписку утакмицу два језика. Диве се функцијама језика, моћима језика, реченицама које су грађевни пластикон и сонорна материја. Фразеологија два језика, то су два успона цивилизоване мисли и језика. Два језика, то су два света. Да, али баш зато, кад узмете и прочитате неки диалог или монолог из Шекспира, Милтона, Гетеа, Расина, Његоша, и сравните то са преводом на онај други од два језика, онда креста падне, онда сте готови за сав век да потпишете оно што је казао Шатобријан као преводилац Милтона а знао је Шатобријан добро енглески, живео као емигрант у Лондону годинама, га касније, после рестаурације Бурбона, као француски посланик у Лондону још више година — казао је: „Лепота стила никада се не може дати у другом језику“. Знао је дакле велики стилист Шатобријан да има проблем стила и у стихованим тек-

стовима — хвала му. Стил, ми тако мислимо, безмало да је све у језику, па и у књижевности. Неко ће рећи: А мислиг А мисли, пријатељу, то је опет стил. Да наведемо пример из Његоша — он

има, као сви велики песници, стил-јединац, који до данас није нашао преводиоца, иако су многи племенити људи од разних језика имали потребу да тај стил покажу, прикажу у својој земљи.

Крв је људска храна наопака, На нос вам је почела скакати! Препуни се мешина гријеха пуче колан свечевој кобили!

Мисао, мисао је ту опште место, од Библије па до данашњега и сутрашњега дана: много крви људске обесно проливати, добро бити не може. Али густа текстура језика, али симболика! — једном речју, стил. Пушкинов Јевгеније Оњегин преведен је на француски, па Французи слежу раменима: Шта је ту велико2 Оно, господо, што ви не чујете, и не читате у преводу: стил. Јевгени је Оњегин није европска ружа центифолија са дршком пола метра дугом, као прст дебелом, са цветом који у две шаке тек можеш да узмеш — него је руски пољски цвет који је диван и чаровит само са целом атмосфером: равница родна, ветар равничарски или степски, разуздани коњи у степи који дивље галопирају и газе пољско, цвеће танких дршчица што се одмах опет усправља, патријархални живот, руски језик са по два диминутивна наставка у речима, песма

малу али оиовианру

Ф# 1 #

;